Aleksandar Baucal: U društvu u kojem se obrazovanje ne ceni gubitak časova ne znači ništa

U postojećim društvenim okolnostima i sa postojećim načinom na koji vlast upravlja društvom, najveći broj škola se pretvorio u nesrećno mesto gde nastavnici dolaze sa strahom i brigom šta sve može da im se desi, očajni zbog toga što rade posao koji nije poštovan, učenici dolaze da se prave da nešto uče, a roditelji samo kada treba da se posvađaju sa nastavnicima i da izvrše pritisak u vezi sa ocenama.

Većina roditelja je takođe svesna da je sada važnije da se u ovom društvu stvore normalni uslovi, a da se će usko obrazovni ciljevi lako nadokanditi. Pored toga, roditelji znaju da će bez normalnih društvenih okolnosti njihova deca biti naterana da pobegnu iz ovakvog društva i da svoju sreću pronađu ispod tuđeg sunca kao što je pevao Đura Šantić 🙂 

Zato je dugoročno gledano i za roditelje važnije da se studenti i svi koji su im se pridružili izbore za normalno društvu i da mladi mogu da grade svoju život ovde. A ako i odu da to bude zato što ih privlači neka životna prilika, a ne zato što beže iz društva koje ne omogućava normalan i dostojanstven život.

U okviru specijalne rubrike: Najvažniji čas – glas nastavnika, piše Aleksandar Baucal, profesor razvojne psihologije i psihologije obrazovanja na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

STUDENT – Tačka okupljanja svih podela u našem društvu

Studenti su svojim zahtevima i akcijama probudili i pokrenuli sve slojeve u društvu i različite društvene grupe. Čini se da se svakog dana sve veći broj građana pridružuje studentskim zahtevima i spremni su da aktivno doprinesu da se ostvare njihovi zahtevi. Mnogi primećuju da su prethodnih dana nestale one uobičajne generacijske i sve druge podele i da je Student uspeo da postane tačka okupljanja. Sigurno postoje više mogućih objašnjenja i trebaće vremena da jednog dana dođemo do sagledavanja različitih razloga koji stoje u osnovi onoga što se dešava u Srbiji. Meni se čini da se tajna krije u tri faktora. 

Jedinstvo 

Prvi se odnosi na studentske zahteve. Oni su sročeni tako da svako može da se identifikuje sa njima. U suštini studentski zahtevi traže da se uspostavi normalni društveni poredak. Kao što često naglašavaju, oni između sebe imaju puno tema oko kojih se razlikuju – razlikuju se ideološki, vrednosno, politički i apolitički itd. Po tome nisu ništa drugačiji od svih nas drugih koji živimo u ovom društvu. Međutim, ono što su studenti dobro uočili jeste da tek u normalnom društvu o tim razlikama može da se razgovara i diskutuje i da na osnovu toga odlučimo šta je to što većina podržava u datom trenutku. Oni to već praktikuju na svojim plenumima. Tu se iznose različiti predlozi i razmišljanja, o njima se diskutuje uz međusobno poštovanje, prihvatanje ravnopravnosti i uvažavanje zajedničkih pravila za diskusiju i donošenje odluka. 

Toliko je jednostavno i samorazumljivo, a opet je postojeća vlast uspela da stvori društvene uslove u kojima je to postalo nemoguće i ulaže veliku energiju i silu da nas ubedi da nam takvo društvu i ne treba. Međutim, svi smo na različite načine veliki gubitnici u postojećim društvenim okolnostima koje su u suprotnosti sa svim što bi trebalo da postoji u normalnom društvu. Zato svako od nas može da se identifikuje sa studentskim zahtevima. Oni ne traže da svi budemo levičari ili desničari, da na vlast dođe Pera, Žika, Milica ili Jelena ili nešto slično o čemu se nikada ne bi složili, već traže uspostavljanje normalnog društva u kojem će naše razlike biti naša snaga, a diskusija o njima izvor najboljih odluka u kom pravcu da se krećemo u budućnosti.

Snaga

Drugi faktor uspeha studenata i nemoći vlasti da ih oblati uz pomoć ustaljenog repertoara etiketa (npr. strani plaćenici) leži u njihovoj mladosti. Oni su mladi i ne mogu da snose odgovornost za bilo šta što se dešava u ovom društvu. Pored toga, u svakoj porodici ili komšiluku postoji učenik ili student, osoba koju svi znaju od malih nogu i imali su puno prilika da se upoznaju sa njihovim kvalitetima i vrlinama. Vlast može o svakoj odrasloj osobi koji mali broj građana poznaje da izmisli najcrnje laži i da ih preko kontrolisanih medija plasira puno puta po ceo dan i tako koliko god dana je potrebno. I na kraju ćemo mi koji ne poznajemo tu osobu posustati usled takvog medijskog razluđivanja i pomisliti da mora biti neke istine u tome. Međutim, vlast je nemoćna pred studentima. Njima ne može da prišije nikakvu etiketu pošto ih porodica i komšiluk poznaju. Zato se takvi pokušaji etiketiranja vraćaju kao bumerang osobama koje misle da vladaju celom državom i da smo svi mi njihovo vlasništvo.

Poverenje 

Treći faktor se odnosi na poverenje. Studenti su autentični u svojim zahtevima i porukama, oni imaju empatiju prema svojim sagovornicima i prihvataju ih kao ravnopravne, njihovi stavovi su razložni i argumentovani. To su tri faktora koji su u osnovi poverenja. Mi ljudi imamo tendenciju da damo poverenje osobi koja je empatična, autentična i razumna. Zato je tako lako da se identifikujemo sa studentima i njihovima akcijama. Na to se nadovezuje njihova oštroumnost, kreativnost i duhovitost koje u odnosu na agresiju i nasilje osoba na vlasti, dodatno privlače građane na njihovu stranu, čak i one koji su možda nekada bili simpatizeri vlasti.

U normalnim okolnostima bila bi velika šteta svaki izgubljen dan obrazovanja 

Da vidimo kako to deluje na jednom primeru. Jedan od osnovnih argumenata vlasti kojima su pokušavali da ocrne studente i da umanje njihov uticaj na građane bila je kritika kako se blokadama na fakultetima i među maturantima pravi velika šteta kada je u pitanju njihovo obrazovanje. Tačno je da bi u normalnim okolnostima bila velika šteta svaki izgubljen dan obrazovanja. Međutim, studenti su dobro razumeli da bi u normalnom društvu i obrazovanje bilo kvalitetnije i da bi se više cenilo od partijske knjižice koja je sada glavna poluga ličnog “uspeha”. 

Studenti znaju da u ovim okonostima svaki propušteni dan školovanja nosi obrazovni gubitak, ali u društvu u kojem se obrazovanje ne ceni taj gubitak ništa ne znači. Obrazovanje će biti važno kada se promene društvene okolnosti i zato studenti zahtevaju da se stvori normalno društvu u kojem će se obrazovanje ceniti i biti glavni faktor uspeha. Samim tim, nastavnici i njihova profesija će postati smislene i važne, a škola će postati institucija koja se poštuje jer daje deci ono što će im vredeti u budućnosti. 

Dobra škola moguća je samo u normalnom društvu 

U takvim uslovima bilo bi moguće da škola postane dobra zajednica. Mesto na koje nastavnici dolaze ne sa strahom nego sa entuzijazmom zato što doprinose da nove generacije odrastu u dobre i kompetentne osobe, učenici zato što obrazovanje ima smisla i zato što u školi postoje nastavnici sa kojima imaju pozitivne odnose i koji su im oslonac u učenju i dobar vaspitni model, a roditelji školu i nastavnike poštuju zato što znaju da će zbog onoga što se dešava u školi njihova deca imati bolje šanse u budućnosti. 

Škola kao dobra zajednica je ona nit koja prožima sve dobre škole i ona je moguća samo u normalnim društvima.

Aleksandar Baucal

Aleksandar Baucal radi kao redovni profesor razvojne psihologije i psihologije obrazovanja na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu gde je biran za upravnika u dva mandata. Zahvaljući svom naučnom radu bio je gostujući profesor na više evropskih univerziteta i plenarni predavač na većem broju naučnih konferencija.

Izabran je za člana Međunarodne akademije obrazovanja i bio je biran za visoke pozicije u više naučnih organizacija. Kao stručnjak za obrazovanje bio je angažovan od strane više međunarodnih organizacija (UNICEF, Evropska komisija, Svetska banka, OECD i druge).