Današnje školstvo se pre svega vezuje za udžbenike i predavanja koja više podsećaju na enciklopedije. U onim predmetima gde nema enciklopedisanja i isticanja samo “boldovanih” pojmova, može se postići ono što je za mene i suština – da sam učenik izvuče i nauči one elemente koje oseća da će moći da primeni ili poveže sa stvarnošću.
U okviru rubrike: Najvažniji čas – glas nastavnika, piše nastavnik geografije Borislav Jerinić
Vrlo teško je biti direktan kada govorimo o problemima u obrazovanju, jer se oni međusobno prožimaju – od nastavnih sadržaja (udžbenika), nastavnih kadrova, učenika, roditelja, direktora i lokalnih zajednica. Svi oni zajedno čine obrazovni proces koji je u ovom trenutku dosta izmešan sa brojnim nepoznanicama i nepotrebnim elementima.
Lično mislim da je zakomplikovan i to je ono što ga sprečava da ide napred.
Vratiti nastavnika u centar nastavnog procesa
Nekada, dok se nastava realizovala, što kažu “uz pomoć štapa i kanapa” (odnosno krede i table) i ponekih grafoskopa i dijaprojektora, imali smo nastavnike koji su morali biti na takvom stepenu spremnosti da svojom rečitošću približe učenicima mnoge stvari, a sami učenici su bili daleko povezaniji sa školom, jer su bili prinuđeni da slušaju, pamte i na taj način postaju kreativni i samostalni.
Danas, kada se sve više oslanjamo na digitalnu tehnologiju i druga tehnička sredstva, taj smisao se izgubio iz razloga što nije pronađena sredina. Većina učesnika u obrazovnom procesu, doživljavaju ta savremena nastavna sredstva kao nosioce nastave i obrazovanja, umesto da zadrže nastavnika u centru.
Upravo ta neuravnoteženost između, kako neki nazivaju još uvek tradicionalne i savremene nastave je najveći problem, koji je izazvan samim nametanjem jedne, a nipodaštavanjem druge strane.
Naravno, jedan od problema je i sama želja nastavnika da svoju nastavu uskladi sa vremenom odnosno sa generacijama koje dolaze.
I tradicionalno i novo – uzeti od svakog modela ono najbolje
Škola koja bi mene možda činila ponosnim, imala bi verovanto mešavinu starog i novog. Nije sve što je staro loše, niti su novine stvarna dobit.
Škola mora biti u skladu sa vremenom, što znači da mora pružiti i nastavnicima i učenicima dostupnost savremenim dostignućima koja bi se mogla koristiti.
Škola po mojoj meri je škola u kojoj bi se učilo i sticalo znanje, a život van škole ne bi bio opterećen obavezama koje nameće današnje školovanje.
Ključno je poverenje između nastavnika i roditelja
U neku ruku, sami nastavnici moraju vratiti sebi dostajanstvo, pre svega kroz predavanja i odnos prema deci i roditeljima.
Roditelji bi trebalo da, uz nastavnike, budu ta karika koja će pratiti dete, što znači da sam roditelj mora biti spreman na otvoren razgovor sa nastavnikom, i obratno. Uz visok stepen iskrenosti! Kada bi se dostigao taj stepen poverenja, koji je nekada vladao između nastavnika i roditelja, a bio zasnovan na uvažavanju, time bi i dostojanstvo bilo postignuto.
Samo iskrenim i saradničkim odnosom sa nastavnicima se možemo menjati na bolje. Ne nametanjem, zameranjem ili kritikom udžbenika, nastave ili nastavnika! Mora se poći od toga da svaka odrasla osoba ima svoje viđenje i da se ona često ne podudaraju, a pri tom ne treba izostaviti da je u centru pažnje i interesovanja samo dete koje u svim prilikama očekuje pomoć sa obe strane.
Škola je trougao čije temene čine dete – roditelj – nastavnik, koji se međusobom prožimaju i nadopunjuju.
Borislav Jerinić rođen je u Novom Sadu gde je završio Osnovnu školu “Sonja Marinković” u kojoj danas predaje geografiju. Kao srednjoškolac bio je đak gimnazije “Jovan Jovanović – Zmaj”. Diplomirao je na Prirodno – matematičkom fakultetu u Novom Sadu – departmanu za geografiju. U učionici je sa đacima od 1991.godine.
Saradnik je ZUOV-a i ZVKOVA-a, poseduje i zvanje pedagoškog savetnika.
Podeli:
