“Pozdravljam vas kao roditelj dvoje đaka, kao učiteljsko dete, kao profesor Univerziteta i član neformalne mreže nastavnika i saradnika – Slobodni univerzitet” – ovim rečima roditeljima, nastavnicima i profesorima obratila se dr Ivana Mihić povodom obeležavanja školske slave u O.Š. “Sonja Marinković”.
Prenosimo vam njene reči u celosti.
Srećan praznik!
Možda imamo utisak da i nije neka proslava i da nije vreme za slavlje – ali verujem da se baš sada, na ovom dugom, višednevnom času bez odmora, dešava nešto vredno ovog praznika.
Svi smo zabrinuti zbog stanja u prosveti već dugo – roditelji jer uče sa decom ili plaćaju privatne časove, deca jer ne postižu da budu deca, nastavnici jer jure program uvereni da to treba da jure, a istovremeno tražeći izgubljeni ugled u društvu;
svi zajedno zbog:
- sveprisutnog nasilja i nasilja među i nad našom decom,
- razlika i nejednakosti,
- loših udžbenika,
- nedostatka slobodnog vremena i očitog neučestvovanja dece u sopstvenom procesu obrazovanja;
- zbog nedostupnosti obrazovanja za neku decu,
- zbog neopremljenosti škola,
- nedostatka prostora koji imaju na raspolaganju,
- trajanja nastavnog dana,
- dokumentacije,
- ocenjivanja,
- osećanja bespomoćnosti,
- stalnog stresa i pritiska,
- narušenog mentalnog zdravlja i komunikacije među svim učesnicima u životu škole…
Lista je duga.
Nije li odlično što smo stali i dali sebi vreme da razmislimo?
Nije li odlično što smo stali i dali sebi vreme da razmislimo – u čemu želimo da učestvujemo, kada kažemo da učestvujemo u obrazovanju?
I nije li nekako, baš u skladu sa praznikom došao odgovor na naše pitanje, i put koji nas vodi i usmerava?
Nije li se baš sada, kada se postavilo pitanje prioriteta – našao prioritet? Jedinstvo i solidarnost.
Nije li sada, kada smo se pitali brine li se uopšte iko za bilo koga od nas u ovom društvu, u školama podstakla međusobna briga i podrška, a škola konačno postala zajednica – dece, roditelja, nastavnika? Ne stojimo li jedni uz druge i ne pružamo li deci model zajedništva, nadređenog cilja kom svako doprinosi iz svoje uloge, na svoj način? Svako neophodno i dovoljno.
Nije li se baš sada, kada se postavilo pitanje ODGOVORNOSTI, u školama preuzela odgovornost i ponudilo vođstvo deci? Moralno vođstvo i primer učešća u društvu kojim se brine za dobrobit svih?
Nije li se baš sada, kada se postavilo pitanje INFORMACIJA, pokazalo jasnim da cilj obrazovanja nije samo sticanje znanja i reprodukovanje činjenica, nije uspeh i nije postignuće? Nije li se pojavio odgovor da pismenost nije poznavanje slova ili umeće čitanja, već veština promišljanja, razumevanja pročitanog, zapitanost, radoznalost za saznavanjem i veština povezivanja različitih znanja, različitih informacija u celinu svesti o sebi društvu u kom živimo.
I nije li sada, kada smo izgubili živote, i kada se VREDNOST ŽIVOTA svakodnevno umanjuje, postalo jasno da ne smemo (ili ne smete) da izgubite ulogu prosvetitelja?
Sada ste, više nego ikad upravo to – lučonoše, svetlost koja svetli i pokazuje put ka suštinskim vrednostima.
Upravo sada, učite decu onome što je suštinski važno – zajednštvo, poštovanje, uvažavanje, podrška, saradnja, istrajnost, doprinos, učešće, inicijativa, odvažnost, radoznalost, razumevanje, pronicljivost, kritičnost, demokratičnost!
Nije li upravo danas škola suštinski dom svih nas?
Ima li bolje proslave od ove?
Srećan praznik!
Ivana Mihić je psiholog, porodični terapeut i profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. U njene oblasti profesionalnog i istraživačkog interesovanja spadaju rani razvoj, rano obrazovanje, psihologija porodice i socijalna zaštita dece i porodica. Edukator je i supervizor aktivnosti u Centru za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima Harmonija. Član je neformalne mreže nastavnika i saradnika – Slobodni univerzitet.
Učiteljsko je dete i majka je dvoje dece školskog uzrasta.
Podeli:
