Čini mi se da smo u poslednje vreme svi osetili da se na društvenim mrežama o roditeljstvu piše sa nekom dozom težine, negativnosti, bola…
Jasno je svima da je roditeljstvo jedna od najtežih životnih uloga, ali da li je zaista uvek preteško?
Jedna vrlo nezgodna stvar sa društvenim mrešama je što ljudi koji čitaju i traže informacije, dolaze vrlo lako do svakakvih informacija i na osnovu toga mogu da učvrste svoje unutrašnje osećanje težine ili da prihvate taj negativni ugao gledanja. Pa tako možemo videti umornu mamu koja u minutima samoće čita tekst kako je uloga majke neshvaćena, kako majka gubi sebe itd… Na taj način mama koja to čita samo potvrđuje svoje stanje, unutrašnji osećaj „Da, jeste teško“, Da, preteško je“.
Čini mi se da smo čitajući tako svašta po netu zaboravili da koristimo dedukciju i da odlučimo da li je to što čitamo baš tako. Ok, činjenica jeste da ima perioda koji su teški, ali ima perioda koji su divni. Neki roditelji se bolje snalaze u bebećem peridu, nekom će lakše pasti tinejdžerski period. A to je važno znati.
Generalizacije su uglavnom netačne. Tako da nikad nije sve samo crno ili samo belo.
Pod uticajem nekih društvenih normi, koje su plasirane kroz razne kanale društvenih mreža i lično u društvu, može se desiti da osetimo da nismo dovoljno kompetentni da budemo roditelji, da ćemo samo povrediti, „istraumirati“ svoju decu, da uvek grešimo, da nikad nećemo uspeti.. To su sve generalizacije koje naravno nisu tačne. Roditeljstvo je put i uloga koja jeste puna uspona i padova, kao i bilo koji odnos.
Periodi usamljenosti, težine, lošeg raspoloženja, teskobe prolaze. Ovde govorim za stanja koja nisu patološka. Nije svako loše raspoloženje depresija. Nije svaka teskoba anksiozni poremećaj. Mi smo ljudi, od krvi i mesa, socijalna bića željna ličnog ostvarivanja i doprinosa. Jasno je da svakodnevni više ili manje bezlični poslovi vođenja domaćinstva mogu nekim majkama pasti teže. Neimanje dovoljno socijalnih kontakata takođe. Kao odrasli, imamo tu sposobnost da iskomuniciramo svoje potrebe, da pravimo korake i odluke koje nama odgovaraju, što vrlo često zaboravljamo.
U radu sa mamama, došla sam do zaključka da je njima najpotrebnije da se njihove emocije i fizičko stanje normalizuje. Pored normalizacije jako su im potrebne dozvole. Dozvole su u suštini svima nama potrebne. Na šta tačno mislim?
Dozvola da se osećam tužno iako nemam razloga za to.
Dozvola da danas ne kuvam i ne spremam jer xy razlog…
Dozvola da se opustim sa decom na podu sobe,
Dozvola da danas tražim neki kontakt, druženje…
Sve su ovo dozvole koje otpuštaju kočnice i zabrane koje smo nesvesno prihvatili kao „pravila kako treba da deluje i izgleda savršena mama“. Te smo pravilnike preuzeli nesvesno od svojih roditelja, pre svega majke. Neki deo smo prihvatili spontano, nesvesno kroz delovanje naše majke, a neke smo vrlo direktono otvoreno, verbalno dobili od nama bliskih osoba.
Kao na primer: „Moraš držati kuću uvek urednom!“,
„Kuvan ručak uvek mora da čeka muža na stolu!“
„Ne smeš da imaš punu korpu prljavog veša!“,
“Svako veče pre spavanja bi trebalo oprati kupatilo!“ itd itd…
Verovatno sve imamo ta uputsva koje su nam majke i druge bitne figure našeg života uputile. Naš zadatak je da koristimo naš racio, i samostalno kao odrasla osoba da donesemo odluku koje od pomenutih pravila treba i želimo da važe za nas. Jer mi imamo svoje domaćinstvo, svoju porodicu, stoga, biće nam onako kako mi hoćemo.
Roditeljstvo je kao i bilo koji odnos, lep i težak. Suština je da slušamo sebe i pravila domaćinstva koje smo kao roditelji zajedno doneli i da se u momentima u tom procesu uživa.
Takođe, treba da vodimo računa da odgovorno koristimo društvene mreže, da uvek pročitano procenimo da li se ono odnosi na nas, da li je to nešto što je za nas funkcionalo, da li se to uklapa u ono što smo mi. Možete uvek da pratite reči i preporuke stručnih lica, ali uvek se vodite time da smo svi individue i da apsolutnih, istih rešenja za sve, nema.
Sanja je master psiholog, školski psiholog i TA savetnik pod supervizijom. Ima bogato iskustvo u radu sa trudnicama, porodiljama i majkama koje se nose sa raznim izazovima. Zaposlena je u osnovnoj školi u Subotici gde od 2016. godine obavlja poslove školskog psihologa. U svojoj psihološkoj praksi uspešno radi sa klijentima koji se bore sa anksioznošću i depresijom. Trener je asertivne komunikacije, a ima iskustvo i u psihologiji sporta. Za vas piše sadržaje iz domena psiholoških nauka i roditeljstva.
Podeli:
