Maja Ponjavić: Obrazovanje koje vraća dostojanstvo

Profesorski poziv jedan je od najlepših i najhumanijih poziva. Radeći sa decom, mi učestvujemo u njihovom odrastanju, napredovanju i razvoju, utičemo na to da oni jednog dana postanu pre svega dobri i kvalitetni ljudi, a onda i profesionalci u svojoj struci. Ipak, i pored važnosti ovog poziva, svedoci smo toga da je status prosvetnog radnika danas ispod onog koji zaslužuje, da profesori ne zauzimaju u društvu ono mesto koje bi trebalo da im pripada.

Za Svet za Nas, u specijalnoj rubrici – najvažniji čas, naši učitelji, nastavnici, profesori dele svoje stavove i misli o tome u kom pravcu treba menjati naše škole. U nastavku piše Maja Ponjavić, prof. srpskog jezika i književnosti, OŠ ,,Kosta Trifković’’.

Mladi sve manje biraju profesorski poziv

Sve je manje mladih koji žele da upišu nastavničke fakultete i rade u osnovnoj ili srednjoj školi. Direktori imaju veliki problem da pronađu odgovarajući nastavni kadar. U mnogim školama, kada je nastavnik odsutan, nema stručne zamene. Razlozi za ovakvo stanje su mnogobrojni. Jedan od razloga svakako je novac jer, ako znate da kafe-kuvarica ili vozač u nekom javnom preduzeću sa srednjom školom ima duplo veću platu od profesora u osnovnoj ili srednjoj školi – to je prilično poražavajuće. Ipak, neodgovarajuća plata nije jedini i najvažniji razlog što su mladi ljudi danas sve manje zainteresovani za ovaj poziv.

Nasilje, administracija i preopterećenje nastavnika

Slučajevi nasilja u osnovnim i srednjim školama sve su češći, a profesorima su vrlo često vezane ruke da problem reše na adekvatan način. Tu je i problem preopterećenosti nastavnika nastavnim planom i programom, kao i nepotrebnom administracijom koja mu oduzima vreme i guši kreativnost, na kojoj se danas takođe insistira.

Osim toga, roditelji su danas mnogo uključeniji u obrazovno – vaspitni sistem nego ranije i nekad imaju prevelika očekivanja od svoje dece ili nastavnika, a kada ta očekivanja nisu ispunjena, mešaju se u nastavu i ocenu, nipodaštavajući rad prosvetnih radnika, što je nedopustivo.

Škola koju želim za našu decu

Škola kojom bih se ponosila morala bi biti škola u koju bi đaci išli zadovoljni i srećni.

To bi bila škola sa jednosmenskim radom, u kojoj učenici ne dobijaju samo tradicionalno obrazovanje, već u kojoj bi se vodilo računa i o mentalnom zdravlju učenika. Broj učenika u odeljenju morao bi biti manji kako bi nastavnik svakom pojedincu mogao kvalitetno da posveti svoje vreme.

Iz godine u godinu svedoci smo povećanja školskih predmeta i sadržaja, đaci u školskim klupama sve duže sede, malo se kreću, a torbe su im sve teže, što svakako utiče i na njihov fizički i psihički razvoj. Đaci danas u školu dolaze pod velikim pritiskom, izloženi su svakodnevnom odgovaranju i propitivanju, nemaju vremena za kvalitetno detinjstvo.

Umesto suvišnih predmeta i sadržaja smatram da škola đacima treba da ponudi širi spektar vannastavnih aktivnosti kao što su ples, muzika, umetnost, drama, jezici, IT, sportske aktivnosti i slično, što bi pomoglo da se dete razvijaja prema svojim afinitetima. Nastava jednim delom mora da izađe iz učionica i da se premesti u prirodu, gde bi učenici sve ono o čemu uče mogli i da vide, čuju, dožive i osete.

Vratiti autoritet nastavnicima

Egzistencijalno ugroženi, zakonski nezaštićeni, vrlo često vezanih ruku pred decom i roditeljima koji se sve češće prema njima bahato i nasilno ponašaju, nastavnici su danas poniženi, nedovoljno cenjeni u društvu, ismevani i napadani.

Ako roditelj ne poštuje učitelja i nastavnika, neće ga poštovati ni dete. I suprotno tome, roditelj koji shvata važnost uloge prosvetnog radnika u razvoju svoga deteta, koji je spreman na saradnju i koji zna da smo zajedno na istom zadatku u mnogome doprinosi kvalitetnijem obrazovanju i vaspitanju svoje dece.

Dodatni problem je i to što mere koje bi trebalo da doprinesu promenama u školstvu uglavnom donose ljudi bez dugogodišnjeg rada u učionici, ne obazirući se mnogo na mišljenje iskusnih nastavnika. To kod prosvetnih radnika stvara dodatno nezadovoljstvo. Sve ovo potrebno je iz korena promeniti da bi se vratilo dostojanstvo i ugled jednog prosvetnog radnika.

Mladi i stručan nastavni kadar postoji, ali da bismo ih privukli da rade u prosveti, moramo učiniti pre svega da su uvažavani i cenjeni, a zatim i finansijski sigurni.

U suprotnom vrlo brzo neće imati ko da radi sa našom decom.

Koje vrednosti škola treba da prenese na decu?

Osim sticanja znanja, veština i sposobnosti, škola kod učenika treba da razvija i kreativnost, samopouzdanje i kritičko mišljenje.

Učenika treba osposobiti da stečeno znanje i veštine primeni u svakodnevnom životu u rešavanju problema. Učenik mora da zna zašto nešto uči jer jedino tada on je i motivisan za učenje. Škola kod učenika treba da razvija i neguje i zdrave životne navike, da razvija humanist i osećaj odgovornosti prema životnoj sredini i prirodi koja nas okružuje. Deca često uče posmatrajući odrasle i zato je veoma važno kakav primer im dajemo svojim ponašanjem. Ukoliko smo i sami pošteni i iskreni, u razgovoru s drugima tolerantni i puni poštovanja, ukoliko pokazujemo brigu za tuđe problem, deca će prihvatiti ove vrednosti kao deo svoje ličnosti.

Nove generacije ne trpe autoritet, ali su znatiželjni, istrajni, samouvereni

Svedoci smo ubrzanih naučno-tehnoloških promena. Ovo je vreme nekih novih generacija, generacija vezanih za svoje pametne uređaje. Oni lako gube pažnju i ne mogu dugo da budu fokusirani na iste aktivnosti i teme. Njihov glavni izvor informacija je Internet, a društvene mreže su u velikoj meri oblikovale njihov život. Ove generacije nemaju potrebu za memorisanjem podataka jer im je sve to dostupno na dugme. Samouvereni su, znatiželjni, istrajni u onom što ih zanima, ali ne trpe autoritet. Mladi danas mogu i umeju mnogo.

S druge strane, zbog sve manjeg kretanja i boravka ispred ekrana, deci je danas sve lošija motorika, kasnije progovaraju, emocionalno su nezreli i često depresivni.

Zato je važno shvatiti da isti pristupi u obrazovanju i vaspitanju ne važe nekad i sad. Važno je promeniti pristup i upotrebiti nove metode i sredstva u svom obrazovno-vaspitnom radu jer jedino na taj način moći ćemo da doprinesemo njihovom razvoju i svoje učenike motivišemo da svoje znanje primene na najbolji mogući način.

Maja Ponjavić

Maja Ponjavić je predaje srpski jezik i književnost u novosadskoj Osnovnoj školi “Kosta Trifković”. U prosveti je više od dve decenije. Studije je završila na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odseku Srpski jezik i književnost.

Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja 2012. dodelio joj je Microsoftovu diplomu za osvojeno 2. mesto na konkursu “Kreativna škola 2011/2012” iz oblasti srpski jezik. U više navrata dobila je Zahvalnicu za posvećenost, grada Novog Sada za mentorski rad i zasluge za osvajanje Vidovdanske nagrade učenika koji su se takmičili na Republičkom takmičenju iz srpskog jezika i jezičke kulture.

Majka je blizancima Urošu i Strahinji.