Škola danas je takva da deca, roditelji i nastavnici su u začaranom krugu: deca nemaju vremena za igru, roditelji osećaju pritisak, a nastavnici su zaglavljeni u birokratskim obavezama koje im oduzimaju energiju. Ovaj scenario nije samo izazov za pojedinca – to je odraz problema celokupnog obrazovnog sistema u Srbiji, koji nije u stanju da prati tempo savremenog života. Svi se muče, a rezultat je frustracija na svim stranama. Potrebne su promene kako bi škole postale okruženje koje podržava razvoj dece, njihovih vrednosti i kreativnosti, dok se istovremeno vraća dostojanstvo nastavnicima i njihovoj ulozi u obrazovanju.
Za Svet za Nas, u specijalnoj rubrici – najvažniji čas, prosvetni radnici, kao i roditelji dele svoje stavove i misli o tome u kom pravcu treba menjati naše škole. U nastavku piše Marija Belić Bibin majka trojice dečaka, edukatorka nenasilne komunikacije, dugogodišnji novinar, spisateljica.
Koji su najveći problemi obrazovanja u Srbiji danas?
Za mene kao roditelja troje školaraca najveći izazov je da deca postignu sve što se od njih očekuje u školi, jer sve više vidim i oko sebe da roditelji plaćaju časove deci, a i sama počinjem da razmišljam o toj opciji. Deca ne postižu, a ni mi kao roditelji. Dete u školi ne uspeva da sve savlada, a kamoli da provežba gradivo u školi sa nastavnicima.
Šta to znači?
Donošenja jako mnogo obaveza kući gde zapravo mi kao roditelji onda njima glumimo učitelje. A da budemo realni, niti smo se za to školovali, niti bi u tom smislu naša uloga trebalo da bude primarna u vremenu koje provodimo sa decom.
Da, naravno da roditelj treba da bude glavni, da tako kažem učitelj svog deteta, ali u smislu vaspitanja, da ih uči da postanu dobri ljudi, a matematiku, fiziku i srpski treba da ih nauči učitelj, nastavnik, profesor. Međutim, ironija je da smo došli u situaciju da nastavnici zbog preambicioznih programa ministarstva ne stižu da deci sve ispredaju, kamoli da vežbaju. Onda moraju da se bave administracijom i gomilom papira.
Umesto da budu kreativni, učitelje smo pretvorili u birokrate.
To je jako strašno.
I gde smo došli?
Došli smo dotle da deca i roditelji posle podne umesto da se igraju, rade domaće zadatke, i sve obaveze za školu. Deca se muče, a i mi roditelji sa njima. Potom se u školi muče učitelji, nastavnici, profesori. I nisu nastavnici krivi zbog toga, a mi roditelji još manje. S druge strane postavljamo velika očekivanja deci, kao da je samo jedna ocena u redu, a to je petica. Imamo vukovaca kao nikada pre. Meni to nije normalno. Programi su ambiciozni, kriterijumi spušteni, roditelji nerealni, nastavnici nemoćni.
Škola sa kojom bi bila ponosna
Dakle, deca u školi treba da steknu nova znanja, da imaju vremena da ih sa učiteljima i nastavnicima nauče i utvrde, ali i da budu kreativni, da se igraju, da imaju mnogo više vannastavnih aktivnosti, tipa izleti u prirodi, odlasci na sporotove zajedno sa razredom, u muzeje, bioskope, na klizanje, plivanje.
Da mnogo više uče o tome kako se grade prijateljstva, emaptija, kako postati čovek.
Uvedite nove tehnologije u škole
Isto tako da se ja pitam odavno bih aktivno uvela u nastavni program korišćenje novih tehnologija, aplikacija, i sve ono što donosi ova informatička era u kojoj živimo, u čemu su sama deca mnogo bolja od nas, a mi očekujemo da oni uče nova znanja na način kako se to radilo u prošlom veku. To je jednostavno pogrešno i neodrživo i to mora pod hitno da se menja. S druge strane, naši nastavni programi totalno kaskaju sa tehnološko-informatičkom revolucijom u kojoj živimo. Umesto da deci u program uvrste nove tehnologije, mi ih teramo da uče kao što se to radilo pre 30 i 50 godina. To je prosto neodrživo.
Kako da vratimo dostojanstvo nastavnicima?
Jezivo je gde se sada nalaze zaposleni u vaspitno obrazovnim institucijama, van svakog dostojanstva po meni. Ovde je sistem školstva takav da ne ostavlja mogućnosti nastavnicima, učiteljima i profesorima sistem nagrade i kazne, sistem gde se zna ko kosi, a ko vodu nlosi.
Došli smo u situaciju da su deca i roditelji nedodirljivi, a s druge strane mnogo je roditelja koji bi svu svoju odgovornost da svale nastavnicima.Neverovatna je ta moć roditelja koja vezuje ruke nastavnicima, a koja na žalost često prevazilazi zdrav razum.
Svako pravo ide ruku pod ruku sa obavezama
S druge strane i sama deca…pa ne znam ni kako bih rekla. Za mene deca nikada nisu kriva, ali taj nivo odsustva empatije koji danas vidim, nesposobnost da se komunicira, vrlo često razmaženost koja se naravno donosi iz kuće gde dete bez realnog osnova očekuje da je iznad svakog drugogo autoriteta, gde deca znaju da pričaju o pravima, ali ne i o svojim obavezama. Treba ih naučiti da svako pravo ide ruku pod ruku sa obavezama.
Mi smo decu prezaštitili i dozvolili da ne poštuju ni same roditelje, niti nastavnike, drugare, da je vršnjačko nasilje svuda prisutno. Ovo je tema za celo društvo, gde roditelji treba da se dobro preispitaju, jednako koliko i način školstva u smislu kakvi su programi u nastavi.
Škola je tu za decu da…
Škola je tu da decu nauči, da im pruži nova znanja iz svih segmenata, od maternjeg jezika, preko matematike, istorije, do stručnih predmeta. Tu je da kod dece neguje dodatno sve vrednosti koje deca prvenstveno donesu iz porodice, poput poštovanja sebe i drugih, da sa roditeljima kod dece razvijamo empatiju, timski rad, kreativnost i odgovornost prema zajednici u kojoj živimo. A to sve onda da se nadograđuje u toj njihovoj mikro zajednici zvanoj odeljenje, razred, škola.
Zašto je važno da menjamo obrazovanje i učinimo ga boljim okruženjem za decu?
Moja osnovna poruka roditeljima bi bila da što više vremena provode sa svojom decom, da ih uče da se raduju, da budu dobri prema sebi i drugima, da slušaju kada im ndeca nešto pričaju i da traže od dece da i ona aktivnos slušaju druge koji im nešto govore bilo da su to roditelji, bake, deke, nastavnici ili drugari.
Da nauče i sami sebe da izražavaju, da vole i rade svakog dana na tome da im deca postanu dobri ljudi koji razumeju ne samo sebe, već i druge. Da se druže, da provode vreme sa decom kod kuće, u prirodi, gde god. Kada to budemo učinili u porodici, te vrednosti će prirodno da se vrate i u škole.
Telefoni su nam postali izgovor za sve
Sada se svi žale na mobilne telefone i to je nekako postao izgovor za sve probleme. Što po meni nije tačno. Ne mislim da je problem u telefonima i novim tehnologijama, već u nama na koji način ih koristimo. Smatram da je potrebno da samo pametno koristimo tehnologije, a ne da ih zabranjujemo deci, jer zabranjeno voće je uvek omiljeno voće, a niko od nas ne želi da omiljeno voće detetu bude neki mobilni telefon, tablet i kompjuter, već da to budu drugari i druženje.
Roditelji, uključite decu u sve i bavite se njima
I jedini lek je razgovarati, razgovarati i razgovarati sa decom, družiti se sa njima što više, uključiti decu u sve naše aktivnosti od kuvanja, preko vožnje bicikla, spremanja po kući, zajedničkog gledanja filmova, klizanja ili čega god.
Mi moramo da se mnogo više bavimo svojom decom, a ne da to očekujemo od škole i nastavnika, a koliko vidim po roditeljskim sastancima, kao da smo se na to sveli. Ne nastavnici, već mi kao roditelji treba da vaspitavamo svoju decu.
Bavimo se decom, jer ako mi to ne uradimo, uradiće ulica, odnosno neki mobilni telefon ili računar.
Marija je edukatorka nenasilne komunikacije, autorka slikovnice „Jezik žirafe – jezik tolerancije” i Bukvara nenasilne komunikacije. Posvećena je kreiranju društvenih promena koje će sadašnjim i novim generacijama obezbediti lepši život bar u nekom mikro okruženju, kao i pružanju podrške ljudima da pronađu u sebi onu esecijalnu dobrotu i hrabrost koju svako od nas poseduje. Osnivač udruženja građana DOR-Centar za kreativnu edukaciju i umetnost
Podeli:
