Našim porodilištima i svim bolestima od kojih ovaj sistem decenijama boluje, bavimo se uglavnom kad se dese tragični ishodi, povremeno pišemo na društvenim mrežama, a sve više čini se, prihvatamo realnost kao takvu bez i onih najmanjih promena koje bi vodile ka izlečenju.
Međutim, ono što šira javnost možda ne vidi jesu ozbiljna istraživanja na ovu temu kao i brojne preporuke koje su došle u ruke nadležnih ali ne i do volje da se problemi reše.
Na ovu temu razgovaramo sa dr Ljiljanom Pantović, medicinskom antropološkinjom i naučnom saradnicom na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju koja iza sebe ima brojna istraživanja koja se tiču upravo naših porodilišta. U okviru svoje doktorske disertacije bavila se etnografskim istraživanjem koje je trajalo 18 meseci i koje je imalo za cilj da razume različite strategije sticanja poverenja između trudnica/porodilja i zdravstvenih radnika tokom trudnoće, porođaja i posle porođaja.
Provela je 4 meseca u jednom velikom porodilištu u Srbiji gde je prisustvovala porođajima, slično kao i studenti na praksi, razgovarala je sa pacijentkinjama, babicama i lekarima, provodila je vreme u državnim i privatnim „školicama za trudnice“, a razgovarala je i sa ginekolozima koji rade u privatnoj i državnoj praksi.
Sa Ljiljanom smo, ovom prilikom razgovarali o tome kako ona nakon svih istraživanja i objektivnih saznanja vidi naša porodilišta.
Porođaj kao na traci
Ti si u svrhu istraživanja provodila vreme u porodilištu, razgovarala si sa lekarima, kakvi su tvoji lični utisci? Šta bi ti rekla o našim porodilištima?
— Prvo, vrlo je nezahvalno generalizovati na osnovu jednog porodilišta (ako pričamo samo o mom prvom istraživanju). U pitanju je bilo veliko porodilište izvan Beograda, koje je namerno izabrano jer jedino Beograđanke imaju mogućnost izbora kada je reč o državnim porodilištima. U svim drugim gradovima u Srbiji izbor ne postoji, a kad sam radila istrazivanje (2017. godine) izvan Beograda takođe nije postojalo nijedno privatno porodilište.
U pitanju je bilo veliko porodilište sa oko 20/25 porođaja dnevno.
— Pošto nisam provela sve vreme isključivo u porođajnoj sali, već i u drugim delovima bolnice sveukupno sam prisustvovala na preko 100 porođaja. Imala sam više utisaka. Najviše me je oduševila solidarnost između žena. Od toga da pomognu jedna drugoj oko beba (pogotovo ako drugorotka deli sobu sa prvorotkom), do smirivanja i podrške u porođajnoj sali.
Veliki utisak na mene je ostavio sam prostor porođajne sale. Pošto se u tom porodilištu odvija velik broj porođaja dnevno, a sala je predviđena za pet porođaja istovremeno zaista imate utisak da posmatrate rad u nekoj fabrici, sa pokretnom trakom, a ne porodilište. U takvom kontekstu žene se često tretiraju kao objekti, a ne kao osobe gde izostaje i onaj najosnovniji vid komunikacije poput „Dobar dan ja sam doktor/babica ta/taj sad ćemo da vas pregledamo ili sad ćemo da vam pomognemo da se ubrza/olakša porođaj putem te i te medicinske intervencije“ . To je zaista pitanje minute i ne bi trebalo da bude privilegija, već pravo svake pacijentkinje.
Nedostaju nam mala i srednja porodilišta
Šta vidiš kao najveći problem u našim porodilištima? I kakva su naša porodilišta ako ih uporedimo sa nekim drugim zemljama?
— Nažalost tu postoji više najvećih problema, neki problemi su sistemski i zahtevaju promene na državnom nivou. Na primer, problem je što nemamo dovoljno malih i srednjih porodilišta jer istraživanja pokazuju da žene imaju bolje porođajno iskustvo u manjim porodilištima nego u većim. O ovom svedoči i sama država koja u Strategiji za podsticaj rađanja Vlade Republike Srbije iz 2018 godine gde se jasno navodi:
6.2. Zdravstvena zaštita žena u porođaju
U Srbiji u velika porodilišta (sa više od 2000 porođaja godišnje, prema (standardima EU)), spada osam porodilišta od kojih se u tri obavi blizu 20.000, ili skoro 1/3 od ukupnog godišnjeg broja porođaja. S obzirom da se u tim ustanovama po pravilu zbrinjavaju i trudnoće visokog rizika, teško je osporiti argumente da usled preopterećenosti osoblja i prostora, može doći do određenog zanemarivanja nekomplikovanih trudnoća, ili neopravdane primene indukcije, kao i operativnog dovršenja normalnih porođaja, koji je u dramatičnom porastu i u EU i u Srbiji.
— Možda je najveći problem taj što se o svim brojnim problemima već dugo zna i postoje i zakoni, strategije, pravilnici, protokoli dobre prakse napisani sa sjajnim rešenjima kako te probleme prevazići, ali izgleda da nedostaje politička volja da se oni i reše i svaki put kad se neki veći problem desi i javnost se uznemiri predstavlja nam se kao da uvek krećemo iz nule, a ne mora tako da bude.
Potrebno je da menjamo svest o položaju žena u društvu
Ako bismo želeli da menjamo porodilišta, od čega bi trebalo da počnemo? Da li znaš možda primer iz neke druge zemlje koja je promenila praksu rađanja i na koji način?
— Kada je reč o poređenju, to je dosta kompleksno jer stanje u našim porodilištima je ogledalo stanja u širem društvu. Dakle, zahteva da menjamo svest o položaju žena u našem društvu ako želimo da vidimo i promene u porođajnoj sali. Treba da počnemo od bolje komunikacije zdravstvenih radnika prema pacijentima generalno, a posebno prema trudnicama i porodiljama. Treba u svim porodilištima omogućiti prisustvo osobe od poverenja na porođaj, ne da nekome bude zaštita od lošeg tretmana već podrška u činu rađanja. U tom pogledu možemo da se ugledamo na veliki napredak u susednoj Hrvatskoj gde je nevladina organizacija Roda unela značajne promene u porodilištima, između ostalog prisustvo partnera na porođaju, dok je u Sloveniji to normalna stvar.
Svi smo na istoj strani
Zašto je važno da čujemo obe strane – i žene ali i lekare, babice i sve ostale koji rade u porodilištu?
— Prvo jer jedino tako ćemo shvatiti da smo zapravo svi na ISTOJ strani. Dakle, da je svima u interesu da budu bolji uslovi u porodilištu jer za žene to znači bolje uslove rađanja, za zdravstvene radnike to su bolji uslovi rada, a za nas kao društvo je značajno za podsticaj nataliteta. Smatram da ako ulažemo napor da promenimo stanje u porodilištima da će svima da bude bolje, puno više nego jednokratne finansijske podrške.
Velika je uloga društva ako želimo da menjamo naša porodilišta
Šta bi ti poručila trudnicama koje tek treba da krenu na porođaj? Da li treba da ih umirimo ili da ne ulepšavamo realnost? Šta je ono što bi svaka od nas mogla da uradi pa da na neki način osigura sebi barem minimalno dostojanstven porođaj?
— Mislim da treba da znamo koja su naša prava i da se ne ustručavamo da pitamo i da tražimo da nam se nešto objasni. Zdravstvenim radnicima je naš porođajni dan tek još jedan dan na poslu, ali nama je to vrlo značajan dan i imamo pravo da ga doživimo kao poseban i lep dan. Ipak je na svima nama kao društvu uloga velika da osiguramo dostojanstven porođaj svim ženama. Nije fer da to prepuštamo pojedinačnim ženama, lekarima i babicama, mi kao društvo moramo da izvršimo veliki pritisak na nadležne u državi da konačno počnu da primenjuju u praksi stvari koje odavno stoje kao slova na papiru.
I zaista, nije fer. Važno je da kontinuirano govorimo o ovoj temi, a ne samo kada se nešto desi.
Veliko hvala naučnoj saradnici Ljiljani Pantović na svemu što radi za naša porodilišta, a potom hvala i za ovo deljenje njenog viđenja, činjeničnog stanja i problema u sistemu koji treba da podrži rađanje novih života. Dostojanstveno i primereno mami, bebi i celoj porodici.
Jasmina je autorka, koordinatorka i urednica Roditeljskog portala Svet za Nas. Završila je srednju medicinsku školu za babicu, osnovne i master studije psihologije, edukovala se u brojnim psihoterapijskim školama i modalitetima. Profesionalno je usmerena na pružanje psihološke podrške sadašnjim i budućim roditeljima. Završila je školu naučnog novinarstva, kreira sadržaj i piše u domenu psiholoških i medicinskih nauka.
Podeli:
