Škole u Srbiji danas izgledaju po svom enterijeru i eksterijeru kao i pre dvadesetak godina. Dok se oko nas ubrzano dešavaju promene u svim sferama života, pojedine škole u Srbiji izgledaju poražavajuće. Školske klupe i stolice prilično trošne, a savremena didaktičko-metodička sredstva i digitalne uređaje koji su u funkciji poseduju tek pojedinačni kabineti u školama.
Ako me pitate, koji su najveći problemi obrazovanja u Srbiji danas, rekla bih ovako:
Škole su prepune divne mlade, pametne, vrcave dece i posvećenih, stručnih, predanih i umornih nastavnika.
Za Svet za Nas, u specijalnoj rubrici – najvažniji čas, naši učitelji, nastavnici, profesori dele svoje stavove i misli o tome u kom pravcu treba menjati naše škole. U nastavku piše Nada Šušak, učiteljica Osnovna škola „Kosta Trifković“, iz Novog Sada.
Izgubili smo trku sa vremenom
Sve to nas dovodi u jednu neprirodnu situaciju i kao najveći problem obrazovanja u Srbiji danas izdvojila bih to što je naš obrazovni sistem izgubio trku sa vremenom. Ono što danas obrazovni sistem nudi i zahtevi koji se očekuju od prosvetnih radnika i učenika u pogledu ostvarivanja ciljeva i ishoda nastave i učenja samo je prouzrokovalo sveopšte nezadovoljstvo i jaz između svih aktera obrazovnog procesa.
Najveći problem u radu jeste svakako nedostatak opreme i sredstava kako bi nastava u učionici zadovoljila potrebe i interesovanja mojih učenika. Tu je i preobimna, bespotrebna dokumentacija i zahtevi koji se postavljaju pred prosvetne radnike. Kratki rokovi, novine njihova primena i izveštavanje čine da se osećate kao da trčite maraton, a neko vam stalno izmiče cilj ispred vas.
Te je tako suština ovog našeg plemenitog poziva i lepota rada sa decom počela da gubi radost, poljuljala poverenje u ono što mi radimo i dečije svakodnevnice i sistem vrednosti koji se nameće spolja.
Škole u Srbiji su naša druga kuća
Moja škola u kojoj 28 godina radim kao učiteljica jeste škola kojom se ponosim i koju volim.
Smatram da škola pre svega treba da bude sigurno, podsticajno i prijatno okruženje za rast i napredovanje svakog učenika, mesto gde svako dete jedva čeka ponovo da dođe, da učenje postane radost i zadovoljstvo, a ocenjivanje samo stepen procene nivoa ostvarenosti ishoda, tj. stepenik do kog smo dosegli sa jasnim zajedničkim ciljevima za dalje napredovanje.
Svi nastavnici, učenici i ostali zaposleni da se uvažavaju, međusobno pomažu, sarađuju i brinu o školi i jedni o drugima sa zajedničkim ciljem da školu zaista doživljavamo kao svoju drugu kuću.
Škole u Srbiji treba da neguje razvijanje kritičkog mišljenja i zaključivanja
Umesto pre obimnog gradiva i jurenja za reprodukovanjem sadržaja, znanje koje se stiče treba da bude funkcionalno, da polazi iz ličnog iskustva i da bude primenljivo u svakodnevnom životu. Da radimo na razvoju kritičkog mišljenja i zaključivanja. Posebno bih istakla da se mora povesti više računa o mentalnom zdravlju učenika i nastavnika.
Škola treba da odgovara na potrebe i interesovanja svojih učenika, a roditelji treba da povrate poverenje u škole i budu zaista partneri u životu i radu škole kao i da imamo iste zajedničke ciljeve.
Kako vratiti dostojanstvo nastavnicima?
Da bi se vratilo dostojanstvo nastavnicima o ovoj važnoj profesiji treba pre svega da se više govori sa poštovanjem i uvažavanjem.
Svedoci smo kako je u poslednje vreme pre svega država, a zatim i društvo uopšte stigmatizovalo nastavnički poziv. Materijalno i egzistencijalno ugroženi, zakonski nezaštićeni, obespravljeni i mogu slobodno da kažem otpisani, ostavljeni smo na vetrometini i večnoj tranziciji. Što je prouzrokovalo ogromno nezadovoljstvo i doprinelo tome da mi godinama imamo sve manje studenata na nastavničkim smerovima. Pored poboljšanja materijalne situacije i uslova rada, tu su svakako zakonske regulative, jasni protokoli, uključенost drugih institucija i stručnih službi.
Vratiti poverenje u školu kao instituciju, a samim tim i u ljude koji sprovode obrazovnu politiku države.
Vrednosti koje škole u Srbiji treba da prenose na decu su svakako one najvažnije i bez kojih nema opstanka ljudskom društvu.
Pre svega mislim na empatiju, prihvatanje sebe i drugih sa razumevanjem i uvažavanjem različitosti, prepoznavanje svojih i tuđih emocija, prihvatanje sebe i drugih, a ujedno i rad na samokontroli. Negovanje tolerancije, zajedništva, humanosti, razvijanje ekološke svesti i brige o zdravlju.
Poštovanje, istinoljubivost i pravednost za opšte dobro, nasuprot ličnoj dobiti i konformizmu.
Roditelji, budite naši partneri u obrazovanju dece
Poruka za roditelje je upravo da razumeju položaj i poziciju nastavnika u Srbiji i da na ovom našem zajedničkom putu u odrastanju i sticanju znanja i razvoju veština naših učenika budemo partneri i saradnici. Da zajednički učestvujemo u planiranju i realizovanju postavljenih ciljeva u odnosu na dete, a ne prema ličnim ambicijama i očekivanjima.
Priprema učenika i razvoj kompetencija za 21. vek kao i spremnost na promene i prilagođavanje na nove uslove, moguća je jedino menjanjem pristupa podučavanja i brige o vaspitno-obrazovnom sistemu uopšte.
Neophodno je da se uvažavamo, poštujemo i sarađujemo, pomažemo i budemo vetar u jedrima našoj deci na ovoj plovidbi zvanoj školovanje.
Samo zajedno možemo uspeti na tom putu!
Nada Šušak je učiteljica u Osnovnoj školi “Kosta Trifković” u Novom Sadu gde predano i sa puno ljubavi već 28 godina obavlja svoju časnu profesiju. Svojim učenicima se trudi da prenese funkcionalno znanje koje mogu da primene u svakodnevnom životu. U njenoj učionici neguje empatiju i zajedništvo vodeći računa i o mentalnom zdravlju svojih đaka.
Podeli:
