Čest razlog zbog kojeg roditelji potraže pomoć stručnjaka oni obrazlože u ovoj rečenici:
Plašim se da ću svoje nerazrešene traume preneti na svoje dete.
Šta to tačno znači?
Kada potraže pomoć roditelji osećaju da su zaglavljeni.
Bezvoljni su, istrošeni, neretko osećaju bespomoćnost.
Kao da su u zatvoru koji su sami sebi izgradili.
Zbog toga sve češće kreću:
- ili da viču na dete i da gube kontrolu nad svojim burnim reakcijama
- ili se povlače u osećanje krivice i u ulogu žrtve.
Što ne čini srećnima ni njih ni članove njihovih porodica.
Iza svega toga leži jedan veliki strah – strah da ne rade sve ispravno i dobro, te da će zbog toga oni biti ti koje će “uništiti” svoju decu tako što će im preneti svoje neprorađene ili neke nove traume.
To je potpuno u skladu sa narativom sa kojim su posebno žene odrastale na Balkanu:
Sindrom “dobre devojčice”.
“Ti si odgovorna za tuđa osećanja i tuđu sreću.”
“Ti si kriva ako nekom drugom nije dobro.”
“Moraš sve držati pod kontrolom i ne smeš grešiti.”
Onda čim se desi neka nova greška, eto opet tog programa da preuzme kormilo nad njihovim ponašanjem.
I to neretko u situacijama u kojima se nije ni desila nikakva njihova greška, već je njihov mozak sam unapred preuzeo odgovornost za bilo kakvu nezgodu koju njihova deca mogu doživeti.
Ako se prepoznajete u ovoj priči (ili tek treba da je imate, pa vas interesuje), želim da znate nešto važno:
1. Kad radite na svojim neprorađenim traumatskim iskustvima, umanjujete šansu da bilo šta od toga prenesete svojoj deci.
Svi mi kroz život idemo sa puno neprorađenih iskustava. To je prosto tako.
Zamislite da je to jedan tamo orman “svaštara” prepun starih stvari koje vi nikako da pospremite.
Radom na tim iskustvima vi u stvari vadite jednu po jednu stvar iz tog ormana i,ili ih bacate, jer shvatite da vam više ne trebaju, ili ih lepo složite tako da to više ne budu babaroge koje će vas zaskočiti svaki put kad otvorite taj orman.
Kad to uradite, onda nema straha da će moći da “napadnu” i vašu decu jednog dana kada budu dovoljno veliki da sami otvore taj orman “svaštaru”.
2. Ne možete svoje dete zaštiti od svega
Znam i sama koliko je ovo teško do kraja prihvatiti, jer nekako kao da je iskonski u nama zacrtan onaj osećaj:
- Joj, samo kad bih ja mogla da preuzmem ovu bol od svog deteta, pa da ono ne pati.
A ne možete to nikad, dragi roditelji.
Vaše dete će morati da doživi:
- neuspeh
- povređenost
- razočarenje
- bol.
Drugim rečima, i vaše dete će morati da se suoči sa raznim traumatskim događajima i da nauči da se samo sa njima suočava.
Na vama je da mu pružate siguran prostor da to sa vama podeli i da ga podržite da kroz to najbezbolnije prođe.
A to možete uraditi samo ako ste i vi sami dobro, jer:
3.”Dobar roditelj nije onaj koji sve radi dobro, nego onaj koji je dobro.”
Čuvena rečenica koja se u sve meša.
Ne postoji nijedan roditelj koji sve radi savršeno.
Roditeljstvo podrazumeva puno svakodnevnih grešaka, i puno popravljanja istih.
Ako se vi ne bavite time kako da nešto popravite i da naučite kako da sledeći put bolje reagujete, već ste zakopani u griži savesti oko neke svoje greške – vi onda niste DOBRO.
A kad niste DOBRO, niste ni DOBRI svojoj deci.
Želim da znate da je za sve vas moguće da raspakujete emocionalni teret koji krijete u tom ormanu “svaštara” i da naučite kako da zaista budete odrasla i stabilna osoba u odnosu sa vašim detetom. Kada se više posvetite sebi, bićete bolji i svojoj porodici.
Ja vam mogu pomoći u tome, na online programu Raspakuj emocionalni teret.
Upis je do petka 24.05.. Možete se prijaviti na ovom linku.
Podeli:
