Stefan Nikolić je bivši đak novosadske O.Š. “Sonja Marinković”. Na dan školske slave koja se ove godine proslavlja u drugačijoj atmosferi, Stefan je održao govor pred svojim bivšim nastavnicima, sadašnjim učenicima i roditeljima. Uz njegove reči,
Uskliknimo s’ljubavlju sledbednicima sv. Save, istinskim herojima današnjice, našim učiteljima i nastavnicima.
Prenosimo vam Stefanov govor u celosti.
Heroji kojima se ne dižu spomenici
Prethodnih dana smo verovatno svi šetali Novim Sadom malo više nego obično. Ne znam da li ste obratili pažnju na to kome su posvećeni najveći spomenici u našem gradu? U pitanju su državnici i vojskovođe. Ako još malo obratite pažnju, videćete da je slično i u Beogradu i u većini drugih velikih gradova u Srbiji, Evropi, a verovatno i u najvećem delu sveta. Zamislite da u jedan takav grad, može biti baš naš Novi Sad, zaluta stanovnik neke druge planete. Šta bi pomislio videvši sva ta namrgođena lica, stisnute pesnice, mačeve, zakonike i mišićave konje? Sasvim sigurno, pomislio bi da su najveći heroji naših društava oni koji raspolažu najvećom silom. No, da li je zaista tako?
Vi kao roditelji dece koja pohađaju ovu našu divnu školu daleko bolje od mene znate koliki je podvig izvesti na put troje, dvoje, pa i jedno dete. Koliki li je tek trud potreban onima koji na put izvode stotine, pa i hiljade dece – zapravo, čitave generacije. Nisu li onda istinski heroji upravo ljudi zbog kojih smo se danas ovde okupili? Pa opet, da li je neko od vas nekada video neki veliki spomenik posvećen nekoj učiteljici ili nekom učitelju? Ja nisam.
Istina, u Srbiji postoji i čitav jedan grad koji nosi ime jednog učitelja, ali je to verovatno posledica njegovih političkih i vojnih zasluga, a ne toga što je bio učitelj.
Poverovali smo u to da ne možemo da menjamo sistem
Rekao bih da je naša vera u društvo u poslednjih desetak godina ozbiljno uzdrmana. Gotovo da smo se pomirili sa tim da opšte zdravstveno osiguranje nije tekovina višedecenijske borbe naših predaka, već nešto poput “obaveznog poreza na zdravlje” – fiksna suma koju nam svakog meseca odbijaju od plate, a kad nam neki pregled zapravo zatreba, jedina alternativa višemesečnom čekanju postaje to da iz džepa izvadimo još novca i pregled obavimo u nekoj privatnoj zdravstvenoj ustanovi u zemlji ili van nje.
Pritisnuti pitanjem da li ćemo uspeti da zaradimo dovoljno da bismo mogli da obezbedimo takve preglede i lečenja članovima svoje porodice i sebi samima, sve smo manje imali sluha za položaj lekara u državnom zdravstvu kao i za one koji u toj trci za novcem ostaju za nama, da čekaju mesecima, a neretko i do kraja svojih odsustvom adekvatne zdravstvene zaštite prerano ugašenih života. Oni prvi nam ionako izbijaju novac iz džepova u kasnim popodnevnim satima, kada rade u privatnim klinikama, a ako se neko od njih još nije uključio u taj paralelni sistem, ko mu je kriv što nije.
I onima koji čekaju na red jer nemaju novca da plate, opet, ko je kriv; zašto se nisu više pomučili da zarade ili nisu doneli bolje odluke pri izboru škole ili fakulteta?
Rekao bih da smo kolektivno poverovali u to da sami ne možemo da menjamo sistem, ali da možemo da zaštitimo sebe i svoje bližnje. U takvim okolnostima i ne čudi to što kroz sve ove godine nismo imali sluha za vapaje prosvetnih radnika.
Učili smo decu da je fasada bitnija od konstrukcije
Zašto bi nas bilo briga za njihove finansijske poteškoće, kad ionako moramo deci da plaćamo privatne časove jer u školi ništa ne nauče? No, iako u školi ništa nisu naučili, ipak je neophodno da imaju petice, da bi kasnije upisali dobre fakultete i našli dobro plaćen posao, jer, najzad, jednog dana će i oni morati da plaćaju privatne lekarske preglede i privatne časove svojoj deci, pa ih tako intervencijama kod nastavnika od najranijih dana učimo tome da je fasada bitnija od konstrukcije. To nije ništa čudno, niti je za osudu. Takav način razmišljanja nam je naprosto nametnut od strane sistema u kom smo bili prinuđeni da živimo.
Međutim, pre nešto manje od tri meseca, došlo je do jedne značajne promene. Postali smo svesni činjenice da kroz život ipak ne možemo ići sami, jer bez obzira na materijalne mogućnosti čovek putuje istim vozom i automobilom prelazi isti nadvožnjak. To saznanje nije okončalo važnost činjenice da sami ne možemo da promenimo sistem u kom živimo. No, dovelo je do spoznaje jedne druge, daleko značajnije činjenice, a to je da sistem uspostavlja društvo a da smo društvo upravo mi.
Sami ne možemo gotovo ništa, ma koliko nam se činilo da smo snažni, pametni ili snalažljivi, dok zajedno možemo sve. No, za to je potrebno da se međusobmo slušamo i razumemo; da imamo vremena da sagledamo probleme i brige drugih, iskrenu nameru da im pomognemo da te probleme prevaziđu, ali i hrabrost da priznamo da je katkad nama jednako potrebna njihova pomoć.
Ja uopšte više ne sumnjam u to da se mi danas čujemo i razumemo. Da bi tako ostalo i kada se oslobodimo mraka koji nas trenutno prekriva i da ne bismo ponovo zapali u neki novi mrak, želeo bih da kroz nekoliko kratkih sećanja ispravim bar malo one nepravde koju smo kao društvo činili ovim divnim ljudima zbog kojih danas stojimo ovde; ljudima koji su svoj posao shvatali ne tek kao posao, već zaista kao poziv i koji su ga obavljali sa ogromnom količinom entuzijazma, ne zbog novca, jer se od nastavničke plate u našoj novijoj istoriji niko nije obogatio, niti zbog slave, jer kao što smo već pomenuli, naše društvo učiteljima i nastavnicima ne podiže spomenike.
Priča o ljubavi prema knjizi
Pre bezmalo dvadeset godina, profesorica Rakić nas je zamolila da složimo stolice u krug, na sredini učionice. Bio je to prvi susret takozvanog “Čitalačkog kružoka” u našem razredu, tada V-4, na kom bi nekoliko drugara ostatku razreda predstavilo neku knjigu koja im se svidela i za koju su smatrali da bi i ostalima mogla da bude zanimljiva i korisna. To je bio prvi susret, ali ne i poslednji. Susreti Čitalačkog kružoka su se ponavljali tokom čitave godine, a posledica njihovog održavanja bila je to da je u našem razredu čitanje postalo “kul” i da su praktično svi želeli da pročitaju bar neku knjigu i predstave je ostalima.
Koliko je to tada bilo revolucionarno možda najbolje možemo da shvatimo iz jedne druge priče. Naime, otprilike u isto vreme, u jednoj novosadskoj osnovnoj školi, učiteljica je deci kao temu za pisanje sastava dala da opišu svoju omiljenu poznatu ličnost. Među napisanim sastavima je osvanuo čitav niz poznatih sportista, pevačica i glumaca, što je nju poprilično razočaralo. Na narednom času, odlučila je da to deci i saopšti: “Deco, kako to da su svi vaši uzori sportisti, pevačice i glumci? Zar se niko više ne ugleda na ljude poput Marije Kiri?” U tom trenutku, razredom se raširio glasan smeh. “Učiteljice, ne kaže se Marija Kiri, već Maraja Keri”, usledilo je objašnjenje jednog deteta.
Priča o pravdi, razlikama i darovitosti
Bez obzira na to što je čitanje zauzelo visoku poziciju u sistemu vrednosti koji se u glavama mojih drugara iz razreda i mene tada formirao, sport nije bio zapostavljen. Jednog dana smo, verovatno na velikom odmoru, igrali fudbal. Kroz školsku kapiju, ugledao nas je naš razredni starešina, profesor Supić i prišavši nam, dao nam je sjajnu ponudu: da on stane na gol, a da svako od nas šutira po dva penala, pa ko uspe da da gol, dobiće sladoled. Mi smo to sa oduševljenjem prihvatili, ali je samo jedan drugar zaista uspeo razrednom da da gol. Ta scena nije bila samo prijateljski čin profesora Supića kojim je gradio naše poverenje u njega, već je to bila i životna lekcija.
Svi smo imali jednake šanse, ali je nagradu trebalo da zaslužimo. U tome je uspeo samo jedan od nas, ali se niko zbog toga nije ljutio, jer smo znali da ni njemu razredni nije popustio, već je on naprosto u šutiranju penala bio bolji od nas ostalih.
Naučili smo da u prisustvu pravde nema potrebe za ljutnjom, kao i da je sasvim u redu da budemo različiti. Nismo svi mogli da budemo jednako nadareni za sve, ali je svako od nas bio nadaren za nešto i nastavnički kolektiv naše škole se svojski trudio da svakom od nas pomogne da taj dar prepozna i razvije.
Priča o jednakosti – kad razlike nisu dobrodošle
No, bilo je i razlika koje nisu bile dobrodošle. Sećam se da nas je jednom prilikom razredni odveo na jednodnevni izlet u Sremske Karlovce, sa posetom Stražilovu. Kada je došlo vreme ručka, otišli smo do jednog kioska koji se tada nalazio otprilike ispred Bogoslovije, a čiji je vlasnik, ako se ne varam, bio prijatelj profesora Supića. Tu je svako od nas dobio po pljeskavicu. Niti je ko ostao gladan, niti smo se razlikovali po tome šta su kome roditelji mogli da omoguće da pojede za ručak. Da li bi ljudi koji štrajkuju samo radi povećanja sopstvenih plata bili spremni da iz svog džepa plate ručak celom razredu? Sumnjam.
Zavist i lekcije časti
Sa razrednim smo u višim razredima, razume se, provodili najviše vremena, pa je tako najveći broj anegdota u mojim sećanjima na kolektiv osnovne škole vezan upravo za njega. No, jednu moralnu pouku koja nema veze sa njim nikada neću zaboraviti. Naime, jednog popodneva – mora biti zimskog, jer je napolju već bio mrak – profesor Jerinić nam je doneo pregledan kontrolni iz geografije. Ja sam dobio četvorku. Bio sam svestan toga da nisam znao za pet, ali me je ipak bolelo to što su mnogi koji su na prethodnim kontrolnim zadacima ostvarili ocene niže od moje tada dobili petice. Okrenuo sam se i uzeo kontrolni zadatak drugara koji je sedeo iza mene, a zatim sam ukazao profesoru na činjenicu da taj kontrolni zadatak nije bio dobro pregledan i da je drugar zapravo trebalo da dobije četvorku, baš kao i ja.
Profesor Jerinić mi je tada odgovorio na sledeći način koji i danas dobro pamtim: “Stefane, u pravu si. Potkrala se greška. Ja ću tvom drugu sada dati četvorku, ali želim da znaš da se ono što si sada ispoljio na srpskom jeziku zove zavist.” Teško mi je da vam rečima opišem osećaj sramote koji se u meni tada razvio, ali sam iz toga naučio da se radujem tuđem uspehu, ali i tuđoj sreći, a da se nipošto ne poredim sa drugima i da nikada formu ne stavljam ispred suštine. To mi je u životu značilo daleko više od svega što sam mogao da naučim iz geografije.
Profesor Jerinić je znao da zadatak škole nije da iznedri samo obrazovane već pre svega časne ljude.
Detinjstvo i odrastanje u periodu srušenih snova
Da vam ne bih oduzimao više vremena, ovde ću se zaustaviti, ali to ne znači da sam zaboravio ostale nastavnike koji su nam sa istim žarom predavali gradivo ali i više od toga: učili su nas šta znači biti čovek i drugar i to ne samo u teoriji već i ličnim primerom. Svet koji su svojim zalaganjem stvorili oko nas nije bio savršen, ali je bio dovoljno dobar da nam omogući da imamo detinjstvo, što nije bila mala stvar. Zapravo, unutar naše škole, postojao je čitav sistem svetova u koje smo mogli da se sklonimo od problema koji su okruživali naše roditelje. Tu bih posebno izdvojio učionicu naše učiteljice Tatjane Đurićić kojoj nikada nije bilo teško da bilo šta učini za bilo koga od nas, kao i našu školsku biblioteku u kojoj su bibliotekara Dragana i njena starija koleginica čijeg se imena nažalost više ne sećam, ali čiji osmeh i prijatan glas i te kako pamtim, uvek bile tu da nas dočekaju, saslušaju i preporuče nam baš onu knjigu koja nam je u tom trenutku bila potrebna.
Sve se to dešavalo u periodu srušenih snova, neuspelih privatizacija, pogaženih obećanja, masovnih otkaza, zemunskog klana, poternica… Podsetio bih vas samo na nekoliko činjenica kojih tada naravno nisam bio svestan. Moj razred je u učionicu učiteljice Tanje zakoračio svega dve godine nakon bombardovanja i svega šest godina nakon što je velik broj naših sugrađana bio prinuđen da gotovo bez ičeg napusti svoje ratom razorene domove i dođe ovde, u nepoznato. Bibliotekarka Dragana nas je pak prvi put dočekivala u svom papirnom carstvu knjiga svega oko deset godina nakon perioda hiperinflacije u kom je novac ubrzano postajao manje vredan od papira na kom je štampan.
Mi, bivši đaci ovih istinskih heroja
Gledano iz današnje perspektive, pre dve godine bila je 2023, pre šest 2019, a pre deset 2015. godina. Kao da su bile juče… Ja ne znam kako su ti ljudi uspevali da u takvim okolnostima pristupaju svom poslu sa toliko ljubavi i entuzijazma. Za mene su oni istinski heroji, a verujem da ćete se i vi setiti barem nekoliko sličnih njima koji su ostavili trag u vašem životu, bez obzira na to u koju ste školu išli. To su sve samo ne ljudi koji se bore isključivo za lično finansijsko blagostanje. Još manje očekuju da im neko podigne spomenik, mada čvrsto verujem da bismo živeli u boljem društvu kada bismo na ulicama sretali likove učiteljica, a ne političara.
Ipak, sigurno bi im bilo drago kada bi znali da iako nisu ovekovečeni u hladnoj bronzi opstaju u vašem živom, toplom sećanju, koje prenosite i na svoju decu. Pronađite ih! Pošaljite im pismo. To će im značiti. Značiće i onim mladim ljudima koji bi u dubini srca želeli da upišu profesorske smerove i onda sa istim žarom prenose znanje budućim generacijama đaka, ali se boje da to učine jer misle da im to neće omogućiti da svojoj deci plaćaju preglede kod privatnih lekara i privatne časove, a možda strahuju i od roditelja koji ophrvani opravdanom brigom dolaze u školu da prete jer je njihovo dete dobilo ocenu “vrlo dobar, četiri”.
Nažalost, u sistemu u kom fasada ne služi da zaštiti konstrukciju od vremenskih uticaja, već da prikrije njenu trulež, vrlo dobro više nije čak ni dovoljno. Najzad, ako sada zajedno uspemo da vratimo dostojanstvo prosvetnim radnicima, i vama će to značiti, jer više nećete morati da vijate dodatne poslove ne bi li zaradili za sve te privatne časove i nećete morati da strepite za budućnost svoje dece, jer ćete znati da će živeti u pravednom i humanom društvu, pa ćete moći da im posvetite više vremena i uživate u njihovom odrastanju. Ja sam siguran da mi to možemo, jer mi nismo bilo ko: mi smo bivši učenici ovih istinskih heroja.
Kad se poplava povuče
Za kraj, želeo bih i nešto da vas zamolim. Godine 2014. našu zemlju su zadesile velike poplave. Ipak, reke ljudi koji su dobrovoljno i u slozi punili džakove peskom i slagali ih pred naletom vode uspele su da ih pobede. Videti tu slogu i odlučnost bilo je zaista inspirativno. No, kada sa voda povukla, vrlo brzo je presušio i taj naš elan, pa smo nastavili da se koprcamo u mulju i blatu koje je ostalo; kao i ranije, kako je ko mogao, ne obazirući se previše na one iz čijih ruku smo do nedavno prihvatali džakove i ugrađivali ih u bedem za koji smo verovali da će zaštititi sve nas; kao da smo opet zaboravili koliku snagu imamo kada smo zajedno. Pobedićemo i ovu vodu koja nam je sada stigla do grla; u to ni najmanje ne sumnjam. No, zamolio bih vas da kada se poplava povuče ne napravimo istu grešku i da ne zaboravimo ponovo ove divne ljude zbog kojih smo se danas okupili, već da budemo tu za njih kao što su oni bili tu za nas kada smo mi bili deca i kao što su i sada tu za neke mlađe generacije.
“Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna mašte – deca su ukras sveta”. Jasno je da nam bašte ne mogu biti lepe ako ne brinemo o onima koji zalivaju cveće. Zašto bi nam onda bilo teško da shvatimo da nam ni svet neće biti lep ako ne budemo brinuli o onima koji decu ispunjavaju maštom?
Stefan Nikolić je rođen 1995. godine u Novom Sadu. Prvih šest razreda osnovne škole završio je u osnovnoj školi “Sonja Marinković”, a poslednja dva u osnovnoj školi pri gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj”, u kojoj je nastavio dalje školovanje. Nakon okončanja studija elektrotehnike i računarstva na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, odlazi u Švajcarsku na doktorske studije iz oblasti informatike. Na Federalnom politehničkom univerzitetu u Lozani (EPFL) provodi narednih šest godina, a njegova doktorska disertacija 2023. biva proglašena za najbolju disertaciju odbranjenu na Fakultetu za računarske i komunikacione nauke EPFL-a u datoj godini. Po okončanju doktorskih studija vraća se u Srbiju, gde od januara 2024. radi kao docent na Odseku za informatiku, Departmana za matematiku i informatiku, Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.
Podeli:
