Studentkinje Sonja i Anastasija: Važno je da ozbiljno shvatite svoju decu!

Sonja i Anastasija imaju 23 godine. Obe su studentkinje i aktivno su uključene u blokade fakulteta i studenske proteste. 

Sonja je studentkinja master studija psihologije. Anastasija je apsolventkinja komunikologije.

Obe su članice Kreativnog tima studenata u blokadi Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Ovo je njihova priča, ja sam samo imala privilegiju da je prenesem. 

Kreativni tim studenata – aktivnosti koje jačaju zajedništvo 

Kreativni tim studenata u blokadi Filozofskog fakulteta, svakodnevno osmišljava niz različitih aktivnosti: posete i susrete sa različitim profesionalcima uz koje promišljaju različite aspekte društva, diskusije, zajedničke analize filmova, čitalačke klubove, jezičke klubove, kvizove, interesne grupe na različite teme (od igre do pletenja), rekreativne aktivnosti, gostovanja različitih predstava uz razgovore sa ključnim akterima, tribine, kreativne radionice. 

Svaka od ovih aktivnosti okuplja različite ljude. Svakog zanima ponešto i svako doprinosi svojim iskustvom i svojim znanjem. Sonja, se za ovaj tim prijavila odmah, verujući da je važno da tokom blokada studenti imaju različite aktivnosti koje će jačati zajedništvo. Anastasija, je došla slučajno – tražeći zapravo sastanak tima za akcije i misleći da je kreativni tim manje važan. U kreativnom timu su i danas obe, i aktivno rade i dalje uverene da se zajedništvo gradi zajedničkim iskustvima. Pridružio im se ogroman broj ljudi, koji svakodnevno iznosi različite zamisli, usklađuje se i međusobno dopunjuje. 

Zajedništvo 

„Ovaj tim je napravljen prvenstveno sa idejom da pozove studente da dođu, da budu ovde, da se bude zajedno, da se upoznajemo, i da ono što radimo unutar Fakulteta možemo da ponesemo van. Upoznale smo tako puno ljudi, koji imaju sjajne ideje, znanja drugačija od, na primer mojih. Ljudi koji hoće svoje ideje da realizuju.  Puno sam naučila o organizaciji, o saradnji i o sebi. Naučila sam da stvarno možemo – kad imamo prostor – da možemo da učimo više, na drugačiji način i to onda ostaje u nama. Razvilo se među nama nešto divno, što bih volela da na neki način traje, što nas uvek okuplja i povezuje. Onda smo spremni. Zato smo spremni – da stanemo jedni uz druge, i jedni iza drugih na protestu, i kad se nešto vanredno desi – da smo tu za pet minuta“, govori Sonja. 

„Mi se ovde nekako ujedinimo. Razmišljamo, učimo, diskutujemo, vidimo da treba i zašto treba da napravimo neki korak. I onda izađemo na protest“, potvrđuje Anastasija.

U blokadama su obe od početka

„Učešće u protestima mi je jedino imalo smisla“, kaže Sonja. „Iskreno, nakon 1.11. i svih događaja koja su usledila, stvarno nisam znala šta da radim u ovom društvu ako se ništa ne promeni. Kad smo stupili u blokade, to mi je dalo nadu i polet. Da smo spremni da stanemo, tražeći dogovornost i pravdu i da ima nade za društvo. Da nismo sada čvrsto stali za pravdu i za istinu, ne bismo nikada mogli da se setimo ni ljudi koji nemaju neke druge privilegije. Ako nema odgovornosti za život, neće biti odgovornosti ni za nečiju glad ili uslove odrastanja.“

Anastasija je dan 1.11., kako sama kaže – preplakala. Porazila ju je ideja da to može da se desi svakome. „Mi smo skroz nebezbedni“, shavatila je tog dana. „Da nekako ne mogu opušteno da šetam gradom i razmišljam, bezbrižno hodam, već da očito svašta može da mi se dogodi i niko neće odgovarati za to. Kada su posle u intervjuima i medijima osvanule informacije da sa nadstrešnicom ništa nije rađeno – a ja znam da jeste, prolazim tuda svakodnevno i videla sam radove – nisam mogla da živim u toj laži. Da smo dozvolili da ovo tek tako prođe, onda bismo mogli samo da pobegnemo odavde. Ne da odemo. Da pobegnemo“.

I pre pada nadsrešnice promišljale su o društvu u kojem žive 

„Neki novinari ne rade baš najbolje. Kad sam bila srednjoškolka, najviše me je pogađalo to kako predstavljaju žene. Primetila sam da su muškarci uvek obučeniji od žena, recimo u odnosu na glumice, ili pevačice. Ali i glumice i pevačice imaju mnogo dela koje su napravile i koje nemaju nikakve veze sa njihovim licem ili telom. Uvek se u prvi plan stavi njihov izgled. Kod muškaraca se govori o postignuću. Nikako da se i nama dozvoli da budemo pametne i da učestvujemo u nekim bitnim stvarima. To me je nerviralo. I htela sam da se to promeni“, priča Anastasija. „Nisam upisala novinarstvo, nego baš komunikologiju i odnose sa javnošću jer mislim da je to neka nova struja, neki novi talas koji može da donese pozitivne promene koje su potrebne“.

Završila je ekonomsku srednju školu. Tada se prvi put, zahvaljujući profesorici koja je sarađivala sa jednom NVO, informisala o snažnim ženama – ženama preduzetnicama. Smišljali su, kako i sama kaže „kako da poprave svet“. Sama je pratila stranice za žensku solidarnost. Na studijama je učila o rodnim pitanjima u medijima, o etičkim kodeksima, dobila „širinu i vrednosti“ koje su joj nedostajale u malom mestu i okruženju u kom je odrastala. 

„Sad mislim da bih mogla da radim za civilni sektor. Znam da analiziram medijski sadržaj, mogu da pišem o tome, znam puno o ljudskim pravima i znam da ukažem na greške u medijima. Umem da kreiram medijski sadržaj koji osvešćuje društvo. Evo za dve nedelje držim radionicu koja govori o razlozima za napade i targetiranja studentkinja tokom protesta. 

Mislim da su žene i studentkinje targetirane jer naše društvo nije naviklo da žene mogu i fizički i rečima da istupe. Kritikovane su jer viču, što su redari, što su na ulicama, što rade „muške stvari“. Kao da to ljude nervira. Pa u ovoj situaciji sad, nekako sebi daju za pravo da i fizički nasrnu na ženu, na studentkinju. To ne bi trebalo da se desi nikome, nikad“, kaže Anastasija. 

Šta je mogu da uradim? 

Sonja se seća da je sa 12, 13 godina počela da razmišlja i razočarava se pojavama u društvu. „Videla sam ljude koji bivaju isključeni, odbačeni. Videla sam kako ljudi mogu da budu surovi, videla sam borbu sa nezaposlenošću. I uvek sam se pitala – šta može da se uradi, šta ja mogu da uradim? I tražila sam, kad je bilo potrebno nešto, išla sam i tražila. 

Naučila sam da ima ljudi koji su spremni da pomognu i da ima puno dobre volje, ali da sve to nije namešteno tako da dođe do onih kojima je najviše potrebno. Da dosta ostaje na ličnoj inicijativi i spremnosti, a da dosta ljudi nema snage za ličnu inicijativu i tako ostaju sami sa svojim problemima“. 

Sonja je u srednjoj školi volontirala radeći dodatno sa decom iz marginalizovanih grupa i siromašnih porodica kojima je bila potrebna pomoć u učenju. Tada je, kako kaže, uočila da ima više prava nego što je mislila i više mogućnosti. Učila je o društvu kakvo želi i u čijem građenju može da učestvuje. 

„Na studijama mi se na momente činilo da će moj posao biti da saniram posledice nepravdi i ljude vraćam u taj isti nepravedni sistem“, priča Sonja. Tada je, počela da volontira u Kuhinji solidarnosti. „To mi je mnogo značilo – imam kontakt sa ljudima, upoznajem zajednice koje su izolovane, ljude i decu koji u njima žive“. Ovaj, ali i volonterski rad u mobilnom omladinskom klubu, povezuje sa svojim znanjima koje stiče na studijama. 

„Nije isto moje volontiranje sada i kada sam bila druga godina. Sad razmišljam o ljudima iz perspektive ljudskih prava, potreba koje su im uskraćene i prava koja su im nezadovoljena. Razumem šta ljudima nedostaje, i razumem na koje načine sistem ne obezbeđuje ono što im treba“, kaže Sonja.

Važno je da ostanemo budni!

Obe veruju da postoji drugačije, bolje društvo i imaju jasne uvide o tome kako do toga možemo doći. „ Da ostanemo budni“, tvrdi Sonja. „Da se stalno pitamo, da svako razume da ga se tiče sve. Jer mislim da je ova tragedija bila ta za koju su svi shvatili da se tiče svih nas. 

Sad, kad smo budni, razgovaramo i spremni smo da reagujemo na nepravdu kad je vidimo. Ne samo kad se tiče mene lično, nego uvek. Da budemo budni i ne pustimo da se stvari dešavaju mimo nas i onda kad nastane kolaps i haos, da se pitamo – kako je do ovog došlo?“

Važno je da ostanemo odgovorni! 

Anastasija dodaje da je važno i da ostanemo odgovorni. „Da sagledamo i našu odgovornost. Svi imamo odgovornost i u ovome. Ništa se nije dogodilo preko noći, tek tako. Mi ćutimo. Znamo za mnoge stvari na koje se drugi žale, ili se mi žalimo. Ali okrećemo glavu na drugu stranu, pravimo se da ne vidimo i ne znamo.

Volela bih da nastavimo da se borimo za odgovorno društvo. To samo mi možemo da sagradimo, niko drugi umesto nas“.

Ozbiljno shvatite svoju decu

Roditeljima i okruženjima u kojima deca odrastaju poručuju da podržavaju decu i odgovaraju na njihova pitanja, da ih shvataju ozbiljno. Anastasija misli da je važno decu vaspitati da učestvuju, da budu deo društvenih dešavanja od malena. 

„Mislim da devojčice treba da budu medijski pismene, da znaju da svet u kom živimo ima društvene norme u koje želi da nas uklopi. Da se informišu o tome i o načinu na koje se norme menjaju. Da traže mesto gde će se osećati prijatno, učiti da se izraze i gde će dobiti podršku. Onda će, tako snažne, i one moći da utiču na promenu.“ 

Veruje da je na odraslima „da uče decu svojim pravima od najranijih dana. Jer će oni kasnije biti ljudi kojima niko neće moći da manipuliše, ili da ih ubedi da ne zaslužuju nešto što im pripada“.

Sonja takođe apeluje na roditelje i druge koji se staraju o deci, da slušaju svoju decu i da ih „vode ka razumevanju svega što se dešava u svetu oko njih, da dozvole sebi da čuju i šta deca misle i kako oni vide stvari oko sebe. 

U ovoj borbi smo svi zajedno i zajedno se podsećamo vrednosti koje su neophodne za bolje društvo. Svako mora da preuzme odgovornost. Vaša najveća odgovornost jeste vaspitanje vaše dece – budućih studenata.“ 

Naše sagovornice, studentkinje, veruju da strah ne sme da nas sprečava da se borimo za promene koje želimo. Ako se informišemo, mislimo, znamo, učimo, pitamo se – pored straha, izgubićemo i predrasude, zabrinutosti i razumeti zašto i na koje načine treba da učestvujemo u stvaranju boljeg društva za nas.

Fotografije: Foto: Arhiv studenata Filozofskog fakulteta u blokadi

dr Ivana Mihić

Ivana Mihić je psiholog, porodični terapeut i profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. U njene oblasti profesionalnog i istraživačkog interesovanja spadaju rani razvoj, rano obrazovanje, psihologija porodice i socijalna zaštita dece i porodica. Edukator je i supervizor aktivnosti u Centru za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima Harmonija. Član je neformalne mreže nastavnika i saradnika – Slobodni univerzitet.

Učiteljsko je dete i majka je dvoje dece školskog uzrasta.

 

centarharmonija.rs/