Razvod braka je zakonom uređen postupak kojim prestaje brak. Razvod braka u Srbiji regulisan je Porodičnim zakonom i može da se obavi na dva osnovna načina: sporazumno ili putem tužbe. Ovaj proces može da bude brz i jednostavan, a nekada i veoma složen. U svakom slučaju on zahteva razumevanje mnogih pravnih pitanja.
Koje vrste razvoda postoje i kako ta procedura izgleda?
Postoje dve vrste razvoda, i to sporazumni razvod braka i razvod po tužbi.
Sporazum o razvodu braka obavezno sadrži i pisani sporazum o vršenju roditeljskog prava, koji može da ima oblik sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava ili sporazuma o samostalnom vršenju roditeljskog prava, kao i pisani sporazum o deobi zajedničke imovine stečene tokom trajanja braka.
Sporazumni razvod zahteva saglasnost oba supružnika oko bitnih pitanja koja se tiču razvoda, te kao takav podrazumeva manje utrošenog vremena i novca. Ukoliko su supružnici saglasni i zaključeni sporazumi o vršenju roditeljskog prava i o deobi zajedničke imovine ispunjavaju sve zakonske uslove, postupak za razvod može da se završi već na prvom ročištu.
Sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine unosi se u izreku presude kojom se brak razvodi na osnovu sporazuma o razvodu braka, dok se sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava unosi u izreku presude o razvodu braka, ukoliko sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta, što je u najčešćem broju sporazumnih razvoda i slučaj.
Razvod braka po tužbi podrazumeva da su bračni odnosi supružnika ozbiljno i trajno poremećeni ili da se objektivno ne može ostvarivati zajednica života supružnika. Postupak za razvod po tužbi se pokreće kada supružnici ne mogu da postignu sporazum, odnosno kada nisu u dobrim odnosima. Iako je po zakonu hitan, u praksi ovaj postupak može da bude duži i emocionalno zahtevniji, uključujući više ročišta, saslušanja stranaka i svedoka, veštačenja i saslušanja veštaka. Tužbu za razvod braka mogu da podnesu oba supružnika. U okviru postupka za razvod braka po tužbi sprovodi se postupak posredovanja, koji obuhvata dve faze – postupak za pokušaj mirenja i postupak za pokušaj sporazumnog okončanja spora (nagodbe). Svrha mirenja je da se brak održi, odnosno ukoliko to nije moguće, da se na miran način reši nastali bračni spor. U slučaju kada mirenje nije uspelo, sprovodi se druga faza, odnosno nagodba, čija je svrha da se poremećeni odnosi supružnika reše bez konflikata i da se postignu sporazum o vršenju roditeljskog prava, kao i sporazum o deobi zajedničke imovine.
Posredovanje se redovno sprovodi uz postupak u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom jednog od supružnika, ali se neće sprovesti ukoliko jedan od supružnika ne pristane na posredovanje, ukoliko je jedan od supružnika nesposoban za rasuđivanje, ukoliko je boravište jednog od supružnika nepoznato i ukoliko jedan ili oba supružnika žive u inostranstvu.
Sud je dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava. Pored toga, sud može presudom da odluči i o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava, kao i da odredi jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici.
Kako da podnesemo zahtev za razvod braka?
Postupak za razvod braka može da se pokrene na dva načina, i to predlogom za sporazumni razvod braka i tužbom za razvod braka.
Predlog za sporazumni razvod braka moraju da potpišu oba supružnika, i ovaj pisani sporazum u sebi mora da sadrži i sporazum o vršenju roditeljskog prava, kao i sporazum o deobi zajedničke imovine. Predlog se podnosi nadležnom sudu, a to je sud na čijem području su supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište.
Svaki od supružnika ima pravo da podnese tužbu za razvod braka. Supružnik koji podnosi tužbu treba da dokaže da su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili da se objektivno ne može ostvarivati zajednica života supružnika. Tužba se podnosi nadležnom sudu, a to je sud na čijem području je prebivalište tuženog ili sud na čijem području su supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište.
Kome će pripasti deca?
Vršenje roditeljskog prava – starateljstva nad decom se reguliše tako što roditelji mogu da se dogovore da roditeljsko pravo vrše zajednički ili da jedan od roditelja, najčešće majka, samostalno vrši roditeljsko pravo. Ukoliko se roditelji dogovore da zajednički vrše roditeljsko pravo, oni nastavljaju da vrše roditeljsko pravo zajednički i sporazumno ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta. Ukoliko se roditelji odluče za samostalno vršenje roditeljskog prava, tada jedan roditelj, najčešće majka, preuzima primarno vršenje roditeljskog prava, dok drugi roditelj, najčešće otac, učestvuje u izdržavanju deteta kroz alimentaciju. Ukoliko nema dogovora među roditeljima, deca u najvećem broju slučajeva pripadnu majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, ukoliko sud proceni da je to u najboljem interesu dece.
Da li je bolje da imamo podeljeno starateljstvo ili ne?
Odgovor na pitanje da li je bolje da roditelji zajednički vrše roditeljsko pravo (zajedničko ili podeljeno starateljstvo) ili da jedan roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo, zavisi od specifičnih okolnosti svake porodice i svakog odnosa između roditelja i dece. U principu, zajedničko vršenje roditeljskog prava omogućava da oba roditelja aktivno učestvuju u životu i svakodnevnim odlukama za dete, što može da bude korisno za detetov emocionalni razvoj, ali pod uslovom da između roditelja postoji dobar nivo komunikacije i saradnje.
Sa druge strane, u situacijama gde postoji visok nivo konflikta ili kada jedan roditelj nije sposoban ili spreman da se adekvatno brine o detetu, tada će biti bolje da jedan roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo.
U svakom slučaju, najvažnije je i neophodno je da se odluka donese u najboljem interesu deteta, pri čemu treba da se uzmu u obzir svi aspekti detetovog blagostanja.
Kako se deli imovina?
Imovina stečena tokom braka deli se sporazumno ili po odluci suda ukoliko ne postoji sporazum. Imovina supružnika može da bude zajednička i posebna imovina. Imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, dok posebnu imovinu supružnika čini imovina koju je on stekao pre sklapanja braka.
Deobu zajedničke imovine vrši sud. Pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, s tim da veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine, što je sve predmet dokazivanja u sudskom postupku.
Kako se utvrđuje alimentacija?
Izdržavanje deteta – alimentacija određuje se prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja, koja trenutno iznosi između 22.500 do 23.000 dinara. Potrebe poverioca izdržavanja – deteta zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja.
Alimentacija se, po pravilu, određuje u novcu. Poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja. Ako se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja, visina izdržavanja, po pravilu, ne može da bude manja od 15%, niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Važno je naglasiti da visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.
Visina izdržavanja može da se smanji ili poveća ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna sudska odluka.
Šta u slučaju neplaćanja alimentacije?
Alimentacija predstavlja finansijsku obavezu za izdržavanje deteta, pa u slučaju neplaćanja poverilac izdržavanja – dete ima pravo da pokrene izvršni postupak radi naplate svog potraživanja.
Pored ovoga, krivičnim zakonikom je propisano krivično delo nedavanje izdržavanja iz čl. 195, pa poverilac izdržavanja u slučaju nedavanja izdržavanja ima pravo da podnese krivičnu prijavu kada mu dužnik izdržavanja ne daje izdržavanje. Ovaj postupak se obično pokreće nakon što su sva druga sredstva za izvršenje alimentacije iscrpljena, a dužnik i dalje ne izvršava svoje obaveze.
Nevena Tepavac bavi se pružanjem usluga stručne pravne pomoći fizičkim i pravnim licima u svim oblastima građanskog, privrednog, radnog, upravnog, krivičnog i prekršajnog prava. Na portalu Svet za nas pruža vam korisne informacije o pravima roditelja
Podeli:
