Neke vožnje bicikla sa decom ostanu zauvek urezane u pamćenje – ne po kilometrima, već po onome što na tom putu otkrijemo jedni o drugima. Sećate se petogodišnjaka, Relje Đorđevića, koji je u društvu svog tate Alekse i studenata krenuo na neobičnu avanturu dugu 80 kilometara, od Beograda do Novog Sada – na dva točka. Ova priča nije samo o podvigu malog heroja i njegovog tate, već slika onoga što se dešava kada deci pružimo poverenje, slobodu i damo pozitivan primer. Vožnja bicikla sa decom tada postaje mnogo više. Ovo je podsetnik da nisu granice ono što nas oblikuje – već način na koji ih zajedno prelazimo i šta možemo da promenimo kao roditelji.
Počelo je kao još jedna vožnja biciklom
Tata Aleksa Đorđević kaže da uopšte nije planirao „da pređe 80 kilometara“. Plan je bio da podrži studente, a samo nekoliko dana pre toga, on i Relja su spontano odvozali 30 km po Adi i Banovom brdu. I tu mu je sinulo: „A što da ne pitam Relju da li bi i on krenuo?“ Relja je bez razmišljanja rekao „Da!“ – i avantura je počela.
„Obzirom da nije bilo za očekivati da će izdržati celu turu, napravio sam i plan B – dogovor sa drugarom koji je bio raspoloživ da u slučaju potrebe dođe i vrati ga za Beograd. Imajući tu alternativu, obojicu nas je poprilično rasteretilo da možemo opušteno da vozimo dok je svima lepo i da prekinemo ako je dosta“. Tako je i bilo. Relja i tata uživali su svih 80km.
„Nije 100, nego 80 kilometara!“
Relja je sve vreme bio vedar i siguran u sebe. Na pitanje kako se osećao kada je saznao da će voziti do Novog Sada, odgovara jednostavno: „Sjajno.“ Da li mu je bilo zabavno? „Da!“ Kad smo rekli da je vozio 100 kilometara, Relja nas je odmah ispravio: „Nije 100, nego 80!“
Bez pritiska, bez očekivanja – korak po korak
Aleksa i Relja nisu razmišljali o cilju. Nisu „jurili“ Novi Sad. Kretali su se od pauze do pauze, po osećaju. Održavali su ritam, pričali, pomagali jedno drugom. Kad god je bilo teško, tata je bio tu – tiho, s leđa, da pogura kad naiđe uzbrdica. Nikada pritisak, uvek podrška.
Da, bilo je krize
Tokom vožnje nije mu bilo teško da ustane, nije se žalio na umor, a najteži deo – kaže tata – bila je tišina od 15 minuta u čast žrtvama, jer je to značilo da mora da ćuti!
Pred Inđiju, Relja je već poželeo dužu pauzu, pošto je nije imao od Batajnice: „Pitao je „kad će, kad će”, ali srećom ta kriza mu nije dugo trajala jer smo stigli u Inđiju 10-ak minuta posle. Tada smo imali pauzu oko čitav sat. Tu se nekako resetovao, pa iako sam ja mislio da će on svoj deo vožnje možda završiti u Inđiji, nije pokazivao znake umora i nastavili smo dalje kao da je novi početak“, priseća se tata.
Na najtežoj uzbrdici iznad Čortanovaca, Relja je povremeno dobijao malu pomoć – blagi gurk po leđima od tate, taman koliko treba da lakše prođe najkritičnije delove. Spust ka Karlovcima bio je još jedan izazovan deo čak i za najiskusnije bicikliste.
Roditelj kao uzor
Tokom vožnje „moj zadatak je bio da budem siguran da se on oseća prijatno, bezbedno, bez pritiska. Da održavamo stabilan tempo i da mu dam vetar u leđa kada mu je neophodno pre nego što „pregori”. Kada se svi osnovni uslovi zadovolje, granice deteta su daleko elastičnije“, objašnjava tata Aleksa.
Deca uče po modelu, ne po uputstvu
Aleksa Đorđević veruje da deca uče po modelu. Ne po uputstvu, već po uzoru. Ukoliko roditelj pokazuje ljubav prema biciklu, sportu, zdravim navikama – dete će slediti taj primer. „Roditelj je itekako važan” u podsticanju zdravih navika i istraživanju granica kod deteta, ističe tata Aleksa . “Ne samo roditelja, već svaka odrasla osoba koja detetu posvećuje dovoljno pozitivne pažnje, a na koju će se dete zbog toga ugledati i uzeti za neki role model“.
Bicikl je postao deo života Relje i tate
Relja je prvi bicikl vozio već sa dve i po godine. Tata ga je vozio kao bebu, u sedištu, a kad je porastao – dobio je balans bicikl. Čak i zimi, dok su se druga deca sankala, Relja je u skafanderu vozio bicikl po snegu.
„Verujem da deca razvijaju ljubav prema stvarima prema kojima i njihovi modeli pokazuju ljubav. Ja sam jedva dočekao da on postane beba koja stabilno sedi i da ga već u uzrastu sedmomesečne bebe vozim na sedištu na mom biciklu. On je to nekako odmah zavoleo i mi imamo sigurno nekoliko stotina kilometara gde je on moj kopilot.
Stalno pričamo dok se vozimo. U početku je komunikacija bila jednosmerna“, priča tata, „a onda kako je rastao, prerastalo je u toliko zanimljive razgovore“. Toliko su bili inspirativni da je Aleksa počeo da ih snima tokom njihove vožnje biciklom.
Pitali smo Relju, koliko često vozi bicikl i da li je to njegov omiljeni sport? Na to nam je petogodišnjak objasnio: „Kad god poželim da vozim bicikl, tata me vodi“… ali i da mu je „fudbal omiljen“.
Da bi dete raslo u isto vreme mora i da pomera granice
Za početak „jako je važno da roditelj prevaziđe svoje transgeneracijske traume koje svi imamo u većoj ili manjoj meri. Posebno imajući u vidu gde i pod kojim okolnostima smo odrastali i istoriju našeg podneblja u poslednjih 100 godina.
Tu pre svega mislim da dete treba:
- da dobije bezrezervno poverenje roditelja,
- slobodu da uči i raste na svoj jedinstven način,
- da kaže NE i da roditelj to uvaži bez obzira na racionalne posledice koje će možda roditelj trpeti u datoj situaciji (osim ako nisu životno ugrožavajuće sa velikom verovatnoćom).
Postavljanje granica sa tim pristupom jeste izazovno, jer da bi dete raslo u isto vreme mora i da pomera granice, pa je to nekako sukobljeno jedno s drugim. Tu je najveći izazov čak i za savremenog, edukovanog roditelja koji sve vreme treba da balansira između davanja dovoljno prostora i postavljanja jasnih granica. Kao i lideri u poslovnom svetu, obezbediti odrađen posao bez mikromenadžmenta“, naglašava tata Aleksa Đorđević.
Još malo, pa je kraj
„Smrklo se, došao je i poslednji uspon na Petrovaradin i tu je krenula njemu ponovo kriza, valjda to čim ja najavim da je blizu kraj, on ga očekuje svake sekunde“, uz osmeh priča tata Aleksa. „Vodeća ekipa je potom insistirala da Relja prođe na čelo kolone i prvi uđe u Novi Sad. Od tad, činilo mi se da Relja ne razmišlja ni o čemu osim o toj energiji koju proživljava u trenutku“.
Smanjite očekivanja od dece – pustite ih da rastu i uživaju
„Gledajući roditelje u svojoj okolini, ono što mogu da generalizujem je da definitivno svi treba malo da olabave sa očekivanjima od svoje dece. Deca zaista mogu svašta i svoje najbolje pokazuju kada su im osnovne fiziološke i emotivne potrebe zadovoljene“. Aleksa smatra da roditelji treba da deci daju više slobode. Da imaju poverenja u njih. Da im budu pozitivni primeri. Manje kontrole, više ljubavi i rezultati će biti vidljivi.
„Balkan mora nekako da se oslobodi modela vaspitavanja koje se koristi principima nagrade i kazne. Manipulacijom dece na razne načine (u smislu varanja deteta da bi se dobio željeni ishod), prezaštićivanjem, kompetitivnošću sa vršnjacima, nasilje da i ne pominjem. Kada sve to roditelj dubinski sa sobom reši i dete se oseti slobodno, podržano i voljeno, svi izazovi postaju dostupni i realni“, ističe Aleksa Đorđević.
Želja – biciklom kroz Dolomite i vožnja uz more
Danas, Relja sanja o novim avanturama. Sledeća željena destinacija sa biciklom Relja kaže „do Niša. I u Italiju“. Tata potvrđuje. „Ove zime smo proveli dve nedelje skijanja i sankanja u Italiji na Dolomitima, pa nam se toliko dopalo da bismo voleli istu lokaciju i leti da “overimo” bajsevima. Vožnje pored mora su nam takođe na listi favorita, neka Hrvatska ostrva čekaju samo na realizaciju“, uz osmeh priča tata Aleksa Đorđević.
Šta deci poručuje mali heroj Relja?
Jednostavno i moćno:
„Da se ne plaše i da probaju.“
U svetu komunikacija, novinarstva, više od dve decenije Jelena Anušić je posvećena kreiranju različitih sadržaja. Na portalu Svet Za Nas, priča priče o odrastanju i inspiriše.
Kao aktivna mama kroz najrazličitije avanture sa decom, aktivan odmor daje roditeljskim izazovima drugačiju perspektivu, koju i prenosi čitaocima
Podeli:
