Studenti su nam doneli radost i ljubav.
Zato je ovo najvažniji čas. Čas zastanka. Evaluacija svega onoga što mi jesmo, samo smo u dugim godinama jada i nemaštine zaboravili i dozvolili da nam to mangupi uzurpiraju, izgaze i obesvete.
U okviru rubrike: Najvažniji čas – glas nastavnika, piše Biljana Vasić, nastavnica srpskog jezika u književnosti u Osnovnoj školi “Nata Jeličić” u Šapcu.
Od majskih tragedija, sa željom da ublažim tugu, držim na zidu u učionici krupno odštampanu pesmu Domovina se brani lepotom. Postala je sastavni deo svih nas koji pored nje sedimo, kod nekih deo svesni, pa je citiraju i vole, a kod drugih ekran u bekstejdžu. Imam pravo na romantično uverenje kako su reči najmoćnije oružje. Zgrabe nas kada je najvažnije.
Često razgovaram sa svojoj decom i znam odavno koliko su pametni. Kada sam o njihovim stavovima govorila ili pisala, to je izazivalo iznenađenje i nevericu. Komentarisalo se kako deca namerno govore ono što ja želim da čujem. Nisam pokušavala da objasnim. Demanti je stigao sa ulice kroz pobunu. Deca su pokazala da nisu ono što se mislilo da jesu.
Naša deca odrastaju u društvu potopljenih vrednosti, rastrojenom i pocepanom
Škola i roditelji ih uče poštenju, vrednom radu, solidarnosti, kažnjava se nasilje, upozorava na disciplinu, zahteva poštovanje različitosti.
Međutim, ista ta deca, sve do studentskih pobuna, nisu nikome bili tema. Više mesta u medijima i javnom diskursu su zauzimala politička prepucavanja, mafijaški obračuni, basnoslovno bogati životi bahatih i neukih, neverovatne teorije raznih opskurnih likova. Uspesi mladih su bili mala etiketa na unutrašnjoj strani novina ili vest za jedan dan kada se društvo malo pospe pepelom i sa neverovanjem izjavi kako, i pored svega, pametna deca postoje, pa se onda sažali jer nam takvi odlaze iz zemlje.
I tu bude kraj!
Talas laži i licemerja
Nemoć i mirenje su ono što je postalo uobičajeno za naše društvo. Kao i prihvatanje svega onoga što našu decu zasipa čim se ujutru izvuku iz kreveta. Talas laži i licemerja. Svet oko njih nije onaj iz školskog udžbenika ili roditeljskih saveta. To je svet prostakluka, krađe svega što može doneti korist, od novca do položaja i diploma, burazerskog snalaženja, nasilja.
Svet roditelja, poniženih celodnevnim radom. Svet roditelja koji nemaju snage za razgovor.
Svet porodice koja nema nedeljni ručak. Svet svađa, iskupljivanja poklonima, odricanja.
Svet nastavnika koji svojim siromaštvom i uvredama koje trpe poručuju kako nema smisla učiti. Komplet udžbenika sa slikama i suvim činjenicama koje će zaboraviti odmah posle kontrolnog zato što treba očistiti prostor za nove činjenice, dobiti ocene, što bolje, nekad se snaći, pa prepisati, moliti za višu ocenu jer treba za uspeh.
Svet škole u kojoj je jedino merilo vrednosti ta ocena, bez obzira kako je stečena, jer nema veze koliko si dobar govornik, ili umetnik, vođa, sportista, drug, kako umeš sa ljudima, možda stvaraš nešto novo…to ti se ne računa.
Svet besnih. I roditelja. I nastavnika.
Svet besnih koji nisu svesni da im je taj bes veštački indukovan od strane onih kojima cela ova situacija odgovara, pa dele ono što bi moralo biti celo. Našu decu. I njihov svet.
Pobuna za normalnost
Zato se desila studentska pobuna. To je želja da se život vrati u normalu, da se poveže sve ono što vredi i poništi sve ono što je servirano na silu, perfidno i sa namerom. Studenti mirno koračaju osuđujući zločin sa predumišljajem izvršen nad celim našim društvom. Vaspitani su. Organizovani. Neguju najviši nivo demokratskog. Ne podležu manipulacijama.
Sa sobom su poveli one koji su ih tome naučili. Svoje roditelje i nastavnike. Da im pokažu kako je ćutanje neprihvatljivo, a mirenje sa sudbinom prevaziđeno. Kako iznad primitivizma treba podići glavu, shvatiti da je batina savesti moćnije oružje. Kako treba odbiti podele jer u njima učestvuju samo lično nesrećni i nesnađeni, oni koji tek u taboru dobijaju potvrdu postojanja i opstanka, a od poništavanja se brane mržnjom.
Studenti su mojoj školi vratili dostojanstvo postojanja
Pomirili su nastavnike i roditelje, napravili jednu novu bazu koja će biti prijemčiva za saradnju i uvažavanje. Sada vidimo kako moramo svi raditi na istom zadatku. Deca to nedvosmisleno i jasno zahtevaju. Ona svoju školu vole. Zato i traže da je menjamo, reformišemo i učinimo da ona bude zdravo mesto gde će biti bezbedno, nasmejano, radno.
Moja škola će biti prava kada svaki moj đak bude radosno dolazio znajući da ga čeka lep dan. U kancelariji me neće čekati namrštena i izmučena lica, lišena volje da traju i žive, već ljudi sa kojima ću pričati o knjigama, filmovima, razmenjivati recepte za kolače, zapričati se, pa se trgnuti jer je već zvonilo. Žuriću na čas. Neću se opterećivati išpartanim rubrikama. Posle zvona me neće biti sramota što sam opet rekla kako nešto moramo da naučimo zato što moramo, već ću biti slobodna da lekciju sa jednog časa produžim na tri jer to moju decu interesuje.
Na roditeljskim sastancima mi neće rasti magareće uši dok zastupam stavove sa kojima se ne slažem, ali se to od mene zahteva. Neću braniti nestručnost svojih kolega jer će kriterijumi za zapošljavanje u školi biti rigorozni. Neću se plašiti.
Neće me sažaljevati kada kažem gde radim.
Neću se svađati kada dokazujem kako sve zavisi od nas. Neću prezirati one kojima je svejedno.
Neće mi govoriti: ćuti, može biti i gore. Ćuti, vremena su opasna. Ćuti, žensko si. Ćuti, uvek je tako bilo. Ćuti, šta te briga. Neće mi govoriti.
Jer će moja škola da viče, da se smeje, galami, trči, larma, prevrće se, žamori, penje se, odjekuje. Kao što deca i treba da rade.
Biljana Vasić je nastavnica srpskog jezika i književnosti u Osnovnoj školi “Nata Jeličić” u Šapcu. Završila je Fililoški fakultet u Beogradu, odsek jugoslovenska i svetska književnost.
Za diplomski rad “Protagonisti romana Zlatno runo Borislava Pekića” dobila je Brankovu nagradu Matice srpske.
Objavila je zbirku priča za decu “Neodoljiva Anđa” (Izdavačka kuća “Balbelo” iz Novog Sada).
Svoje priče i razmišljanja o svakodnevnici objavljuje na sajtu Biljana Vasić – priče i legende
Rođena je 1965. godine u Šapcu gde i danas živi i radi.
Podeli:
